Pre nekoliko godina, pre nego što sam postao praktikant Falun Dafe, bio sam svedok dve fatalne nesreće. Pošto sam oba puta oklevao da preduzmem akciju, propustio sam deo sekunde koji je bio na raspolaganju da spasem dva života. Svaki put kada sam razmišljao o tome, osećao sam se izuzetno tužno. Nakon što sam počeo da vežbam, nisam dobro postupio ni u objašnjavanju istine o Falun Dafi. Shvatio sam da nemam dovoljno saosećanja ili jake volje, što je uticalo na ishod mojih napora da pomognem ljudima da razumeju Fa principe. Delim dva incidenta u nastavku kao podsetnik sebi i drugim praktikantima da brzo reaguju da spasu ljude.
Prva nesreća se dogodila 1989. dok sam išao u školu. Čovek srednjih godina vozio se biciklom sa malim detetom koje je sedelo na njemu. Udario ih je kamion i pali su ispod vozila. Dok je muškarac izbegao da se kamion prevrne na njega, devojčica se borila da ustane i pobegne. Da je samo još malo otišla u stranu, bilo bi dobro. Ali bila je tako mala i nije mogla da stigne. U tom deliću sekunde, da sam mogao da reagujem i izvadim je ispod kamiona, mogla je biti spasena. Ali ja to nisam uradio i dogodila se tragedija. Mnogo godina kasnije, scena mi se vrtela u mislima, podsećajući me da moram odmah da reagujem u vremenima opasnosti. Nema vremena za oklevanje.
1990. plivao sam u reci. Dok sam se odmarao na obali, nejasno sam čuo zvuk ljudi koji su dozivali pomoć. Pratio sam zvuk i izgledalo je kao da se neko davi na oko 30 do 50 metara dalje. Bilo je previše daleko da bih mogao jasno da vidim, pa sam želeo da sačekam dok ne potvrdim da se osoba zaista davi pre nego što preduzmem bilo kakvu akciju. Ali nikada više nije izašao iz vode. Još jednom sam zažalio zbog svog nedelovanja.
Nakon što sam počeo da vežbam u Falun Dafu, shvatio sam važnost spasavanja ljudi. Ali u kritičnim trenucima uvek sam odustajao i kasnije se kajao. Bilo je toliko puta da sam propustio prilike da razgovaram sa ljudima o Dafi. Želeo sam da sačekam naizgled „bolju“ priliku, ali u nekim slučajevima su ljudi kojima sam želeo da objasnim činjenice preminuli pre nego što sam mogao ponovo da razgovaram sa njima.
Sramim se sebe. Mogao sam da doprem do više ljudi sa istinom o Dafi, ali me je nedostatak saosećanja sputavao. U tim kritičnim trenucima nisam istupio jer nisam želeo da se uvalim u nepotrebne nevolje. Moram da iskoristim ograničeno vreme koje je preostalo, da učvrstim svoje ispravne misli i da spasem još ljudi.
