Moje ime je Mei Lian i imam 71 godinu. Nekada sam bila budista laik i prisustvovala religijskim aktivnostima u hramu tokom 20 godina. Kada sam počela da vežbam Falun Dafu 1994. godine, prestala sam da odlazim u hram.
Pre nego što je Komunistička partija Kine (KPK) otpočela sa progonom Falun Dafe, moj dom je bio mesto za zajedničko vežbanje. Kada je praksa zabranjena 1999. godine, moj dom sam pretvorila u mesto za proizvodnju Falun Dafa materijala. Doživela sam mnoge uspone i padove u protekle 24 godine, ali ništa nije moglo da poljulja moju veru.
„Ovo je prava kultivacija”
Rođena sam u sedištu okruga, ali moja porodica je uvek bila siromašna. Moji roditelji su dobili petoro dece, a ja sam četvrto dete. Još od detinjstva, nisam imala dovoljno hrane niti dovoljno tople odeće. Živela sam u bedi. Radovala sam se kultivisanju Bude kako bih izbegla patnju.
1970-ih sam počela da tražim Učitelja. Upoznala sam monahinju koja se pridržavala svih 12 zapovesti. Imajući nejasan osećaj koji mi je govorio da moj učitelj treba da bude vrlo mlad, veoma sam je poštovala. Kada sam saznala da je mlađa od mene, želela sam da je uzmem za svog učitelja. Ali, ona mi je preporučila da nađem nekoga ko je stariji od nje. Nisam popuštala. Na kraju sam za svog Učitelja izabrala njenog pokojnog Učitelja. Takođe sam radila budističke ceremonije sa njom.
Nisam umela da čitam, ali sam želela da prepisujem svete spise, tako da sam prepisivala znakove potez po potez. Monahinja se veoma dobro ophodila prema meni. Vodila sam štedljiv život, pa sam sav pirinač i ulje koje sam imala kod kuće, odnela u hram. Osim što sam odlazila na posao, odgajala dete i išla u dnevnu nabavku, nisam išla nigde drugde i bila sam fokusirana samo na proučavanje budističkih spisa.
Prošlo je dvadeset godina, a ja sam i dalje imala zdravstvenih problema. Nakon razvoda 1990. godine, dobila sam starateljstvo nad svojom devetogodišnjom ćerkom. Život je postao naročito težak nakon što sam 1994. dobila otkaz. U maju iste godine, povraćala sam i imala dijareju, pa nisam mogla ni da jedem ni da pijem sedam dana. Gledajući me kako ležim u krevetu, ćerka me je zamolila da odem kod lekara. Rekla sam joj da sam već kupila lekove. A zapravo, mi nismo imali novca ni za hranu, a kamoli za lekove.
Nekoliko dana kasnije, moja koleginica je došla i rekla: „Trebalo bi da probaš Falun Dafu. To je veoma dobra praksa Buda škole.” Iako ranije nisam probala druge duhovne prakse, pored toga što sam odlazila u hram, iz nekog razloga ja sam krenula sa njom do mesta za vežbanje. Osećala sam se veoma dobro dok sam slušala muziku za vežbanje. „Falun Dafa je sjajna i ovo je prava kultivacija”, pomislila sam.
Počela sam da radim sedeću meditaciju. Znojila sam se i košulja mi je bila mokra. Znoj mi je kapao sa dlanova. Moja koleginica se malo uplašila, pa me je zamolila da prestanem sa meditacijom. Ali osećala sam se veoma prijatno, i nastavila sam. Tek kasnije sam shvatila da je Učitelj pročišćavao moje telo.
Nakon što sam se vratila kući, slušala sam Učiteljeva audio predavanja. Um mi je upijao Učiteljeva predavanja, rečenicu po rečenicu.
Kada je Džuan Falun (glavna knjiga Falun Dafe) objavljen, bila sam jedna od prvih praktikanata u mom kraju koja ga je kupila. Nisam umela da čitam, ali sam knjigu držala ispred sebe dok sam slušala Učiteljeva predavanja. Učila sam čitajući reč po reč. Postepeno sam došla do toga da mogu da čitam Džuan Falun. Ali kad bih iste znake videla na drugim mestima, ne bih umela da ih prepoznam.
Jednog dana, sedela sam na kauču i čitala Džuan Falun; noge su mi bile u položaju punog lotosa, pokrivene ćebetom. Dok sam čitala, imala sam osećaj kao da su mi stopala nestala. Uštinula sam ih, ali nisam mogla ništa da osetim. Uplašila sam se i podigla ćebe – moja stopala su i dalje bila tu. Mislim da je ovo bila situacija koju je Učitelj opisao u knjizi:
„Postoji i stanje u kom praktikant posle nekog vremena prestaje da oseća noge i ne može da se seti gde su nestale...” (Predavanje 8, Džuan Falun)
Rekla sam monahinji da želim da vežbam Falun Dafu i ona je pokušala da me odgovori. Videvši da nisam voljna da se predomislim, pozvala je druge monahinje i budiste laike da porazgovaraju sa mnom. Neki od njih su mi pretili, ali ja nisam popustila i čvrsto sam odlučila da ću da kultivišem Falun Dafu.
Jednog dana sam slušala Učiteljeva predavanja; Učitelj je rekao sledeće:
„Šakjamuni je rekao da će u Periodu kraja Darme, čak i sveštenici u hramovima imati velike teškoće da spasu same sebe, a da ne pominjemo budiste laike o kojima niko ne vodi računa. Iako imaju „učitelja”, taj tzv. učitelj je takođe praktikant. Ako učitelj nije pravi kultivator, onda je sve uzalud. Bez kultivacije sopstvenog uma, niko se ne može uzdići. Religiozno preobraćanje je formalnost običnih ljudi. Jesi li posle preobraćanja pripadnik Buda škole? Hoće li tada Buda voditi računa o tebi? Ne postoji ništa slično. Možeš se svaki dan klanjati do poda dok ti čelo ne prokrvari, paliti mirisne štapiće – i dalje će biti beskorisno. Da bi uspeo, moraš zaista kultivisati svoj um.” (Predavanje 3, Džuan Falun)
Iz ovoga sam shvatila koliko je važno „držati se samo jedne discipline”. Zato sam tri statue Bodisatve, koje sam imala, vratila u lokalni hram. Takođe sam monahinji vratila brojanicu i budističke spise. Nakon mnogo godina traženja, znala sam da sam konačno pronašla svog pravog Učitelja: osnivača Falun Dafe, Li Hongdžija.
Nakon što je KPK otpočela represiju prakse, otišla sam u Peking da apelujem za pravo da vežbam Dafu. Bila sam uhapšena i zadržana u lokalnom pritvorskom centru. Monahinja je zamolila jednog budistu laika da me izbavi iz pritvora kako bih joj se pridružila u hramu. „Ona je odlučna i ne vredi pokušavati”, rekao je budista laik monahinji.
Kasnije sam osuđena na sedam godina zatvora. Kada sam se vratila kući, korova je bilo po celom dvorištu, a kuća je bila prekrivena prašinom. Moja ćerka je već bila udata. Monahinja me je i dalje molila da se vratim u hram. Odbila sam, znajući koliki značaj za mene ima Falun Dafa.
Moj dom kao mesto za zajedničko vežbanje
Nakon što sam ostala bez posla 1994., radila sam honorarne poslove šivenja kako bih zaradila za život. Moja kuća se nalazi u centru grada i velika je. Iako sam mogla da je iznajmljujem i da na taj način dođem do novca, ipak sam odlučila da je koristim za zajedničko vežbanje, pošto je sve više ljudi prihvatalo Dafu. Spojila sam dve velike sobe na spratu. Svako jutro i svako veče, 50-60 praktikanata dolazilo je u moju kuću na zajedničko vežbanje i učenje Fa.
Videvši da imam finansijskih poteškoća, asistent naše grupe za zajedničko vežbanje je želeo da pomogne i plati neke od računa za komunalije. Ćerka i ja smo odbile da to prihvatimo.
Jedne noći sanjala sam san, u snu mi je neko rekao „devedeset osam”. Pitala sam šta to znači, a on je odgovorio: „Znaćeš to kada sutra odeš u kupovinu.” Sledećeg dana se pokvario muzički uređaj koji smo koristili tokom zajedničkog vežbanja. Ćerka i ja smo odmah otišle da kupimo novi. Imala sam dovoljno novca za kupovinu novog muzičkog uređaja, koštao je tačno 98 juana.
Moja starija sestra je takođe dolazila kod mene da vežba. Često bi videla šareni Falun kako rotira, i u prizemlju i na spratu. Takođe je videla cvetove lotosa kako cvetaju u dvorištu. Ali nakon što sam bila u zatvoru zbog svojih uverenja, ona se uplašila i prestala je da vežba. Kada sam puštena iz zatvora, dijagnostikovano joj je ozbiljno srčano oboljenje. Pokušala sam da je ubedim da se vrati Dafi. I dalje se plašila, a kasnije je i preminula.
U prostoriji u kojoj radim vežbe nalazi se veliki portret Učitelja. Iz poštovanja prema Učitelju, uvek sam vodila računa o Dafa knjigama. Kad god sam ih čitala, sedela bih u položaju punog lotosa, držeći knjigu sa obe ruke – Falun Dafa je ispravan put.
Otvoreno govorim o Dafi
Kad je jula 1999. godine KPK otpočela sa represijom Falun Dafe, moja ćerka i ja smo se pridružile drugim praktikantima koji su krenuli u glavni grad provincije i u Peking, kako bi apelovali za Dafu. Krenuli smo vozom za Peking 15. avgusta 1999. Po dolasku tamo, proveli smo jednu noć u polju kukuruza. Imajući male prihode u to vreme, morala sam da pozajmim novac za vozne karte.
Policija nas je odvela u pritvorski centar i mi smo otpočeli štrajk glađu. Odbili smo da damo svoja imena. Kada su nas primorali na fotografisanje, shvatila sam da je važno pokazati dostojanstvo Dafa praktikanata. Stoga sam stavila obe ruke ispred sebe u điejin položaj, osmehujući se. U početku je tu bilo mnogo praktikanata, ali postepeno su svi odvedeni, tako da je na kraju ostalo samo nas troje. Pošto smo svi govorili mandarinski bez akcenta nekog od dijalekata, policija nije mogla da kaže odakle smo.
Jedan policajac je bio uzrujan i upitao je: „Šta vi tačno želite?”
„Mi samo želimo da kažemo vladi da je Falun Dafa dobra”, odgovorila sam. „Mi želimo da slobodno vežbamo Dafu, ništa drugo.”
Policajac me je tada pitao za moju porodicu. Ispričala sam mu svoju situaciju. Kada je čuo da sam ostala bez posla i da sam morala da pozajmim novac kako bih sa ćerkom došla u Peking, policajac je uzdahnuo: „Kako ste glupi! Kako jedna osoba poput tebe može da promeni stvari?”
„Falun Dafa je sjajna! Za mene je Učitelj Li poput roditelja i učinjena mu je nepravda”, rekla sam. „Hoću da podržim Dafu i Učitelja Lija.”
Znajući da bi izgovaranje loših stvari o Dafi generisalo karmu, ponadala sam se da policajac to neće učiniti. Zamolio me je da čučnum pored prozora i ništa više nije rekao.
Policija je kasnije otkrila odakle sam. Odveli su me u kancelariju za vezu sa mojim regionom, koja je u Pekingu. Videvši tamo mnoge praktikante iz mog kraja, mahnula sam im i uz osmeh uzviknula: „Zdravo kolege praktikanti, kako ste?“ Policajci su bili iznenađeni mojim stavom.
Posle nekog vremena odvedeni smo u naš lokalni pritvorski centar. Svakog dana smo recitovali Fa i radili vežbe. Zatražili smo primerak knjige Džuan Falun, ali nam je čuvari nisu dali. Knjigu smo dobili kada smo otpočeli štrajk glađu. Jedne večeri sam u sedećoj meditaciji provela više od 7 sati. Um mi je bio miran i osećala sam se veoma prijatno.
Jedna poznanica, budista laik, došla je da me poseti. Njen muž je visoki funkcioner, pa su od pritvorskog centra tražili da ne postupaju loše sa mnom. Kada je policajac upitao imam li neki zahtev, odgovorila sam: „Mi zahtevamo da odmah, bez ikakvih uslova, pustite sve praktikante iz pritvora, kao i da nam se omogući da čitamo Fa i javno izvodimo vežbe.” Kada su čuli ove reči, pomislili su da sam organizator, pa su me strpali u samicu. U stvari, svi praktikanti su razmišljali o istoj stvari, i mi nismo imali organizatore.
Jednoj praktikantkinji u pritvorskom centru stavljeni su okovi za noge, pa joj je bilo teško da se presvlači.
„Skini to sa sebe”, rekla sam joj.
„Da, i ja želim da ih skinem”, rekla je bespomoćno.
„Jedan policajac je rekao da će, ako ona uspe da skine jedan okov, skinuti drugi”, rekao je drugi praktikant.
„Ti možeš to da skineš”, ohrabrivala sam je.
Pokušavala je, i jedan od okova je zaista spao.
Pozvali smo čuvare. Proveravali su iznova i iznova, ali nisu mogli pronaći ništa pogrešno, pa su joj skinuli i drugi okov.
Nakon što sam puštena iz pritvora, naučila sam kako da izrađujem Falun Dafa materijale. Imala sam jedan kompjuter i dva štampača za štampanje Minghui Weekly i materijala za objašnjavanje istine, kao i DVD rezač za informativne video klipove. Radila sam dan i noć na proizvodnji materijala, sa vrlo malo vremena za jelo i spavanje.
Kasnije je policija pronašla ovo mesto i uhapsila me. Odvedena sam u provincijski centar za ispiranje mozga. Zbog jako visokog krvnog pritiska i srčanog oboljenja, centar za ispiranje mozga je odbio da me primi.
Služba 610 i Odbor za političke i pravne poslove nisu hteli da me puste tako lako. Poslali su me u pokrajinsku bolnicu na još jedan lekarski pregled. Nakon što me je doktor povezao na kolor dopler, aparat je počeo da se trese i prestao je da radi. „Ovo se nikada ranije nije dogodilo, moj aparat je gotovo pokvaren”, uzviknuo je. Potom su me povezali na EKG uređaj. „Ona je u životnoj opasnosti!”, povikao je doktor.
Uprkos mom zdravstvenom stanju, agenti Službe 610 izvršili su pritisak na lokalni pritvorski centar i vratili me tamo. U pritvorskom centru sam bila zadržana više od godinu dana, pre nego što sam osuđena na 7 godina.
„Ne mogu da idem protiv svoje savesti radi dobijanja posla”
Moja ćerka je puštena pre mene nakon što smo uhapšene apelujući za Dafu u Pekingu. Po povratku kući, završila je fakultet i počela da traži posao. Njen otac je iskoristio svoje veze i našao joj je dva zaposlenja, jedno u poreskom birou i drugo u gradskom birou za finansije. Oba biroa su pristala da je prime ali zamenik gradonačelnika, koji je takođe radio u Odboru za političke i pravne poslove, to nije odobrio. Da bi potpisao ugovor o radu moje ćerke, insistirao je da prvo ja potpišem izjavu da se odričem Dafe. Odbila sam da to učinim, i rekla sam mu da ne čini ovakva loša dela.
Zamenik gradonačelnika se zatim obratio mojoj ćerki tražeći od nje da potpiše dokument – garanciju da više neću vežbati Falun Dafu. Iako je u to vreme bila jako mlada, moja ćerka je bila razborita i odbila je.
„Moja majka je celog života patila. Sada samo želi da se drži svog uverenja da treba biti dobar”, rekla je ona. „Ne mogu da idem protiv svoje savesti, radi posla. Da potpišem dokument i da dobijem ovaj dobro plaćeni kancelarijski posao, ne bih bila srećna”, nastavila je ona.
Zbog ovog problema, moja ćerka nije dobila nijedan od ova dva posla.
Kada sam bila privedena, vlasti su htele da osude i moju ćerku. Ali uz Učiteljevu zaštitu, izbegla je hapšenje. Tokom moje 7-godišnje zatvorske kazne, morala je da pozajmljuje novac od drugih i radila je neke privremene poslove da bi zaradila za život. Čak ju je i ujak ponizio jer joj je pokazao novac, ali je odbio da joj ga pozajmi.
Šta god da se dešavalo, nisam osećala ogorčenost prema počiniocima, znajući da svako bira svoju poziciju u ovoj borbi između dobra i zla. Kada sam puštena na slobodu, nastavila sam da se ophodim dobro prema njima, a ubedila sam i ujaka da povuče svoje članstvo iz organizacija KPK.
Dvadesetogodišnji svilenkasti cvet lotosa pušta nove prašnike
Jednom kada sam palila tamjan ispred Učiteljevog portreta, odjednom sam primetila da je svilenkasti cvet lotosa pustio mnogo novih prašnika.
Jednog dana, 1995. godine kupila sam dva cveta lotosa. Svaki lotos je imao tri otvorena ružičasta cveta-latice lotosa, jednu mahunu lotosa i nekoliko zelenih listova. Unutar lotosovog cveta su lepi, tanki, žuti prašnici. Stavila sam ih u dve male vaze sa obe strane Učiteljevog portreta.
Kada sam bila u zatvoru, cvetovi lotosa su preživeli policijsku raciju. Po povratku kući, nabavila sam još jedan Učiteljev portret i stavila ga na isto mesto. Cvetove lotosa sam očistila, i držala sam ih u vazama. Redovno bih čistila lotose pre svake kineske Nove godine. Tako sam i opazila da su dve latice cveta na levoj strani Učiteljevog portreta posebne. Pojavilo se nekoliko svetlo-žutih prašnika. Prašnici su bili ovalnog oblika, debeljuškasti i lepi. Do kraja godine su još više porasli.
U aprilu 2015. godine kolega praktikant je planirao da fotografiše lotosov cvet za Minghui web-stranicu, povodom proslave Svetskog dana Falun Dafe. Činilo se da su prašnici još više narasli preko noći. Drugi praktikanti i ja smo bili veoma dirnuti – nikada nismo pomislili da bi 20-godišnji svilenkasti lotosov cvet mogao da pusti nove prašnike. Znam da je ovo bilo Učiteljevo ohrabrenje.
Danas, nakon što završim vežbe, pošaljem svoju unuku u školu, a zatim odlazim da razgovaram sa ljudima o Falun Dafi i demantujem klevetničku propagandu KPK. Mnogi ljudi su zahvalni kada saznaju činjenice. I ja sam srećna zbog njih, što će imati dobru budućnost.
