Tokom istorije, bilo je mnogo tirana. U Kini je kralj Džou od Šanga bio poznat kao razvratan, prevrtljiv i okrutan. Ubio je svoju ženu i naterao sinove da napuste njegovu teritoriju. U starom Rimu, imperator Neron je ubio sopstvenu majku i ženu i naredio da se progone hrišćani.
Ali po veličini svojih zločina, ovi tirani se ne mogu porediti sa Đijang Ceminom, bivšim liderom Komunističke partije Kine (KPK), koji je nedavno preminuo, 30. novembra.
Đijang je prikrio činjenicu da je sin izdajnika, i tvrdio je da mu je otac bio mučenik. Popeo se na najviši položaj u KPK zbog svoje aktivne uloge u suzbijanju studentskog demokratskog pokreta 1989. Poklonio je teritoriju Rusiji i vladao je zemljom korupcijom. Deset godina nakon krvoprolića na Trgu Tjenanmen, naredio je genocid i vađenje organa živih Falun Gong praktikanata. Njegovi zločini su bili bez presedana i neće biti zaboravljeni njegovom smrću.
Prvi zločin: Prikrivanje sramnog identiteta
Đijangov otac, Đijang Šijun, bio je deo dve izdajničke organizacije: „Mirno nacionalno spasenje“ i „Komitet za privremeno održavanje u Nandžingu“. Imenovan je za zamenika ministra u Ministarstvu propagande Vangove vlade (marionetska vlada tokom japanske okupacije), kao i za glavnog člana uređivačkog odbora te institucije.
Sam Đijang Cemin prisustvovao je „Sesiji obuke mladih lidera Univerziteta u Nandžingu“ koju je organizovao Centralni univerzitet Nandžing, koji je bio centar za obuku specijalnih agenata marionetskog režima.
Kasnije, da bi ostvario politički napredak, Đijang je prikrio svoj pravi identitet, tvrdeći da ga je usvojio ujak Đijang Shangking, član KPK, sa 13 godina. Malo ljudi je znalo da je Đijang Shangking tada već bio mrtav, ali ovo „usvajanje“ je ipak prikrilo Đijangovo izdajničko nasleđe.
Drugi zločin: ustupanje teritorije Rusiji
U zamenu za podršku Rusije, Đijang i tadašnji ruski lider Boris Jeljcin potpisali su 11. decembra 1999. u Pekingu tri kinesko-ruska granična sporazuma, prema kojima se Kina odriče istočnog dela kinesko-sovjetske granice, površine veće od milion kvadratnih metara. Ustupljeno zemljište je preko 30 puta veće od površine Tajvana.
Treći zločin: Korupcija
Đijang je imao slogan koji je glasio: „Gomilati bogatstvo u potaji“. On je unapredio svog sina Đijang Mianhenga u potpredsednika Kineske akademije nauka, uprkos nedostatku naučnih dostignuća i iskustva, dok je bio redovni profesor. Đijang je takođe pomogao svom sinu da izgradi ogromno telekomunikaciono preduzeće tako što je obezbedio državne ugovore vredne 2,5 milijardi juana.
Đijangova korupcija se brzo proširila na niže zvaničnike. Od 18. Nacionalnog kongresa 2012. godine, 570 visokih zvaničnika na republičkom ili višem nivou je bilo pod istragom zbog korupcije. Među njima, 112 zvaničnika je proneverilo po 100 miliona juana ili više.
Četvrti zločin: uništavanje prirodne sredine
Tokom Đijangovog mandata, odobren je projekat brane Tri klisure, koji je na kraju koštao više od 250 milijardi juana. Projekat je doveo do nestanka bezbroj retkih arhitektonskih i arheoloških lokaliteta, a takođe je uništio ekosistem i biodiverzitet, kako uzvodno tako i nizvodno, koji su sada mnogo češće pogođeni zemljotresima i sušama bez presedana.
Peti zločin: Prinudna iseljenja
Od 1990-ih, vlada je počela da samovoljno oduzima zemljište i ruši kuće miliona seljaka za projekte urbanog razvoja, ali uz nadoknadu daleko ispod tržišne cene. Žalbe zbog prinudnih iseljenja takođe su izazvale brzi porast masovnih sukoba u Kini, sa 8.700 slučajeva u 1993. na 60.000 u 2003. godini.
Šesti zločin: promiskuitet
Afera između Đijanga i pevačice Song Zuing bila je dobro poznata u Kini. Kad je Song debitovala na gala kineskoj novoj godini CCTV-a 1991., Đijangu je upala u oči. Song je od tada brzo napredovala i, nakon jednog nastupa, Đijang joj je tajno dao papirić na kome je pisalo: „Dođi da posetiš svog starijeg brata kad ti zatreba. Stariji brat ti može pomoći da rešiš bilo šta." Kasnije se Song razvela od svog muža kako bi se ona i Đijang mogli češće sastajati, a Đijang je takođe dao Song crvenu kartu za pristup Džongnanhai-u (centralni kompleks KPK) u bilo kom trenutku. Pored Song, Đijang je imao još nekoliko ljubavnica.
Sedmi zločin: kontrola stabilnosti i cenzura interneta
Đijang je tvrdio da je potrebna „stabilnost iznad svega“. Između 2002. i 2012. budžet za „održavanje stabilnosti“ premašio je budžet nacionalne odbrane.
Đijang je naglasio da „bezbednost informacija i interneta osigurava bezbednost Kine“. Uz njegovu podršku, Ministarstvo javne bezbednosti je osam godina (između 1998. i 2006. godine) gradilo Zlatni štit kako bi pooštrilo cenzuru i represiju na Internetu.
Osmi zločin: Progon dobrih ljudi i uništavanje morala Kine
Đijang je u julu 1999. samostalno pokrenuo progon Falun Gonga. On je stvorio Službu 610 u gestapo stilu i dao joj neuporedivu moć da sprovodi politiku progona. Celo društvo, od škola do privrede, od sudova do zatvora, je angažovano u progonu praktikanata. Ukupni troškovi progona Falun Gonga činili su oko jednu četvrtinu kineskog BDP.
Da bi opravdao progon, Đijang je naredio državnim medijima da fabrikuju prevaru sa samozapaljivanjem na Trgu Tjenanmen, kako bi demonizovali Falun Gong. Dok su proganjani „Istinitost, Blagost, Trpeljivost“, on je vladao zemljom korupcijom i prepuštanjem materijalnom, što je potpuno uništilo moral naroda.
Deveti zločin: Zloupotreba pravnog sistema
Ovlašćenja data Službi 610 i PLAC (Komitet za političke i pravne poslove) da budu iznad policije i pravosuđa, ugrozilo je ceo pravni sistem u Kini. Prema direktivama Službe 610 i PLAC, vladini zvaničnici, policija, tužilaštvo i sudovi na različitim nivoima dali su sve od sebe da progone Falun Gong kako bi stekli politički kapital i unapredili svoje karijere. Neki zvaničnici i policajci su otvoreno izjavili: „Nije me briga ako zapališ kuću, ubiješ čoveka ili kradeš. Ali jednostavno ne možeš praktikovati Falun Gong.”
Deseti zločin: Prisilno vađenje organa
Bo Šilai, bivši guverner provincije Liaoning, jednom je priznao da je Đijang dao naređenje da se vade organi živih Falun Gong praktikanata.
Bai Shuzhong, bivši ministar zdravlja za opštu logistiku kineske Narodnooslobodilačke vojske (PLA), takođe je potvrdio u telefonskom razgovoru: „Tada je to bio predsednik Đijang... postojala je naredba, neka vrsta uputstva, da se rade takve stvari, transplantacija organa. … Jer u to doba, nakon što je predsednik Đijang izdao naređenje, svi smo radili mnogo protiv Falun Gonga.”
U konačnoj presudi Tribunala za Kinu, kojim je predsedavao Ser Džefri Najs, potvrđeno je da je „prisilno vađenje organa, u značajnom obim,u godinama vršeno širom Kine, a Falun Gong praktikanti su bili jedan – i verovatno glavni – izvor organa. "
