11. avgusta 2013., oko 4:40 ujutru sam usnila san. U snu sam videla da su se oblaci nadvili nad celim svetom. Ljudi su bili napolju i radili stvari, ali nije bilo tako puno ljudi.
Učenice Dafe postaju boginje
Iznenada mi se u glavi javila misao: „Došao j čas. Vreme je da se vratim kući.” Onda sam u daljini ugledala svetlost. To je bio širok stub bele svetlosti, koja je s neba išla do zemlje, a nije mi smetala očima. Jedna učenica Dafe je lagano poletela uvis. Kad je ušla u zrak svetlosti i postepeno se uzdigla, njen izgled se promenio u izgled boginje sa istoka. Boginje u zraku svetlosti su bile izuzetno vidljive, pogotovu u kontrastu sa tamom u koji je potonuo ostatak sveta, i ovaj prizor je bio vidljiv u ma kom delu sveta. Ljudi su uzvikivali zadivljeni: „Oni su bogovi! Oni su zaista bogovi!” Gledajući ih iz daljine, nismo mogli da im vidimo lica, ali smo se divili njihovoj gracioznosti i lepoti. Jako su ličili na učiteljeve crteže Feitian boginja.
Prva učenica Dafe se transformisala u boginju i uzdigla se. Uskoro je nestala s vidika. Unutar stuba svetlosti odmah se pojavila sledeća učenica Dafe. Izgledalo je da je ovaj zrak svetlosti jedini prolaz kojim se može napustiti ljudski svet, i samo jedan učenik Dafe mogao je biti u zraku istovremeno. To je bila jedna vrsta svedočanstva, kao i vrsta otkrovenja.
Ostavljajnje drugih iza sebe
Jedva sam mogla da nazrem drugu praktikantkinju, kad sam počela da se osećam vrlo lagano, i polako sam počela da lebdim prema zraku svetlosti. Ljudi u mom vidokrugu odmah su otkrili šta se dešava i činilo se da su shvatili. Bili su zapanjeni. Povikali su i mahnuli mi. Izgledalo j da još uvek imam ljudski oblik. Nisam mogla izdržati da se ne osmehnem i mahnem ljudima koje poznajem. Odjednom sam dobila ideju: „Zašto tu nisu neki ljudi do kojih mi je stalo? Da li da ih potražim?”
Pošto sam napuštala svet ljudi, plašila sam se da ih više neću videti. Momentalno sam eliminisala tu misao. Prestala sam da mašem i sklopila sam oči. Napustivši tu misao osetila sam velik mir u sebi. Nisam oklevala i nisam pretrpela nikakve gubitke. Kao da sam prošla test za tren oka.
Napuštanje sveta
Rasla je brzina kojom sam se uzdizala. Za tren oka sam izgubila pojam koliko je učenika ušlo u stub svetlosti. Osećala sam da sedim prekrštenih nogu, s rukama u heši poziciji, spojenih dlanova u pobožnom gestu. Moje telo je doživelo ogromnu promenu. Jasno sam znala da napuštam ljudski svet. Još jedna misao mi je došla u glavu: „Odlazim. Da li da poslednji put bacim pogled na svet! Na kraju krajeva, tu sam dugo živela. Tokom odlaska bih htela da kažem nekoliko reči!” Momentalno mi se u glavi pojavilo ime taoiste iz pesme, koja se često recituje u taoizmu. Izgledalo je kao da sam mogla otvoriti usta i zvuk bi izašao. Ali zapazila sam da niko od drugih praktikanata ne govori. Shvatila sam da je ovo test. Zatim sam se probudila.
Upozorenje štapom
Čim sam se probudila zapisala sam ovaj san. Polako me je oblivao znoj dok sam se prisećala. Prosvetlila sam se u tri stvari, Prvo, da nije ostalo puno vremena za Fa-ispravljanje. Drugo, čak i poslednji momenti mogu doći s testovima. Treće, oklevala sam suočena sa finalnim testom. Um i srce nisu mi bili odlučni. Nakon što sam napustila čing, i dalje sam oklevala da napustim ovaj svet. Koliko je to glupo? Šta više, u tom uzvišenom momentu i dalje sam htela da izgovorim ljudske reči, noseći božansko obličje. Želja da privučem pažnju na sebe i svoje nove okolnosti je jaka vezanost za hvalisavost. Kakve će biti posledice ako u poslednjem času i dalje budem imala te vezanosti? Zbilja ne smem da zamislim. Ovo je za mene bilo upozorenje štapom.
