Ovo je kineska priča iz kultivacije: Jedan taoistički kultivator po imenu Ke Šuan se kultivisao u hramu na planini. Svakog dana on je odlazio u podnožje planine da pomogne posetiocima da popnu prtljag. Planinske staze su bile opasne i pomoći tim ljudima je bio težak posao. Dan za danom, godinu za godinom, 20 godina prođe za tren oka.
Jednog dana on pomisli: „Kultivišem se 20 godina. Nije li vreme da se ispunim?” Posle toga sretne jednog starca, koji je s mukom nosio svoj prtljag. Prišao mu je, uzeo prtljag od njega i stavio ga sebi na leđa.
Dok je hodao pored njega, starac ga upita: „Kako se zoveš?” Ovaj reče: „Zovem se Ke Šuan.” Posle nekoliko koraka, starac ponovo upita: „Kako se zoveš?” “Zovem se Ke Šuan.”
Posle još nekoliko koraka, isto pitanje ponovo dođe, i on odgovori: „Ime mi je Ke Šuan.” Starac ponovo postavi isto pitanje. Ke Šuan je već dugo hodao i prtljag mu svakim korakom bio sve teži i teži. Dahtao je i znojio se.
Tada starac ponovo zapita: „Kako se zoveš?”
Ke Šuan je bio sasvim iscrpljen i poče da viče na starca: „Ke Šuan! Ke Šuan! Ke Šuan! Zar nisi čuo? Zovem se Ke Šuan!”
Zapazivši da je Ke Šuan izgubio strpljenje, on reče: „Tvoje ime je Ke Šuan. Imam problema sa sluhom, ali sad čujem.”
Ke Šuan oseti da je prtljag na njegovim leđima postao lak. Osvrnuo se, ali starac i prtljag su bili nestali.
Posle list papira pade s neba. Ke Šuan ga podigne i ugleda stihove na njemu: „Ke Šuan je tako jadan. Hteo je da dostigne ispunjenje. Koliko god naporno radio, on neće biti božanstvo dok ovu vezanost ne ukloni.”
Ke Šuan je shvatio da nije prošao test božanskog bića i jako je zažalio.
Prođe još devet godina. Ke Šuan ponovo pomisli na ispunjenje: „Moj domen sada je drugačiji. Mislim da sam zreo. Pitam se kada će doći čas za moje ispunjenje?”
Kasnije ugleda staricu sa štapom. Pomogne joj s prtljagom i povede je. Starica upita: „Kako se zoveš?” On odgovori: „Zovem se Ke Šuan.” Ponovo upita: „Kako se zoveš?” Ponovo odgovori: „Zovem se Ke Šuan.”
Ke Šuan je ovaj put bio na oprezu, misleći: „Je li i ona božansko biće? Ovaj put moram biti dobar.”
Međutim, pošto ga je par puta upitala za ime, starica više ništa ne reče. Ke Šuan je hodao i hodao, a kad više nije čuo staricu, osvrnuo se i shvatio da je nestala.
Prtljag se pretvori u list hartije sa stihom: „Ke Šuanovo ispunjenje je nesigurno, jer on kalkuliše koliko daje. Čak i ako podnese sav bol na svetu, on ne može dostići ispunjenje dok ne ukloni tu vezanost.”
Razmislivši o svom putu, Ke Šuan se prosvetlio u ovo.
Više nije razmišljao o ispunjenju. Pored meditacije i čitanja svojih knjiga, on je svakodnevno pomagao posetiocima da prenesu prtljag. On je to smatrao svojim poslom i nije računao da će išta dobiti za uzvrat. Naprosto je osećao da radi ono što treba da radi. U njegovoj prirodi je bilo da misli na druge.
Još dve godine prođoše. Učenici Ke Šuana i učenici Ke Šuanovih učenika i dalje su bili tamo pomažući ljudima iz dana u dan. Ipak, ljudi bi često rekli: „Među svim kultivatorima na ovoj planini, samo Ke Šuan je bio pravo božanstvo.”
Priča o Ke Šuanu me podseća na moje sopstveno razumevanje ispunjenja. U lekcijama Učitelja sam pročitao puno opisa vremena. Uvek sam smatrao da je to podsetnik da treba spasiti više živih bića i ne zaostajati u dostizanju standarda za ispunjenje.
Prosvetlio sam se u još jedan sloj značenja: ne biti vezan za vreme i ispunjenje.
Od 2011. do danas, Učitelj je puno puta u svojim predavanjima pomenuo da ne ostaje puno vremena za Fa-ispravljanje.
U „Fa-učenje na konferenciji šireg područja Njujorka 2013”, Učitelj kaže:
„Zbilja ne ostaje još puno vremena. Svakog časa bi se moglo okončati, i svakog časa bi mogla započeti naredna faza.”
Moje shvatanje je da Učitelj hoće da se oslobodimo vezanosti za vreme i ispunjenje. Ako često mislimo: „Kada će biti gotovo? Ove godine? Sledeće godine? Kog meseca?” nismo li baš kao Ke Šuan?
