Jednog dana u martu 2002., moj bivši šef me pozvao da dođem u firmu. Dobila sam otkaz dok sam bila u radnom logoru. Ali sada mi je rekao da će mi dati novu ponudu za posao. Zapravo je lagao.
Kad sam stigla tamo, moj šef i policajci su me stavili u policijski auto i odvezli me u centar za ispiranje mozga na jezeru Tangšun. Moja firma je kažnjena sa 6.000 juana. Jedna koleginica je poslata da motri na mene.
Budući da je dvočasovni put trajao 7 sati, u autu su me ispitivali. Stigli smo uveče. Neki koji su izdali Učitelja pokušali su da razgovaraju sa mnom. Rekla sam im da se ne osećam dobro i da mi treba odmor. Pregledao me je lekar i zaključio da imam previsok puls. Preporučio je da se vratim u sobu i odmorim.
Moja koleginica i jedna žena, zaposlena u centru, ostali su u sobi sa mnom.
Kreveti su im bili pored mog. Centar za ispiranje mozga ih je tu stavio da motre na mene i izveštavaju o mom ponašanju. Smenjivali su se pazeći na mene noću. Čak su me sledili u toalet. Nije mi bilo dopušteno da radim vežbe, niti da napuštam sobu, niti da bilo s kim stupam u kontakt. Bila sam potpuno izolovana.
Sledećeg jutra sam razmislila kako da uklonim zlo u pozadini iza bića tamo. Na pamet su mi pale reči Učitelja:
„Bez obzira kakva je situacija, nemojte ispunjavati zahteve i komande zla, niti ono što ono podstrekava. Ako svi ovako budu radili, sredina neće biti ovakva.”
(„Ispravne misli učenika Dafe su moćne”, Bitno za dalje napredovanje II)
Sedela sam na krevetu bez uniforme. Pokušali su da me nateraju da je obučem, ali ja sam odbila. Gong Shanxiu, zla stražarka, došla je i pomogla im da me obuku. Zahtevala je da doručkujem. Odbila sam. Rekla mi je da moram ići na časove. Ja sam odbila. Dva naoružana stražara su me odvukli u sobu gore, gde su bila dva kolaboranta koji su izdali Učitelja.
Pričali su sa mnom o prošlosti. Onda su počeli da mi plasiraju svoju uvrnutu logiku. Rekla sam im: „Idete u pogrešnom pravcu. Nemojte više to raditi.” Na čas su stali, pre nego što će nastaviti da pričaju. Ništa nisam rekla, niti sam ih slušala. Dva sata kasnije, rekla sam da se ne osećam dobro. Lekar je zamolio da se napravi pauza.
Nisam ni ručala. Ono dvoje su došli u moju sobu i predložili mi da se okupam. Pristala sam. Pokušali su da mi udovolje nudeći mi peškir i sapun. Kad sam završila, još četiri-pet kolaboranata je došlo da pomogne da se obučem i očešljam. Bila sam na oprezu. Zašto su tako dobri prema meni? Jer hoće da se složim s onim što oni kažu.
Izabrala sam da sledim Učitelja. Poređali su se oko mene i rekli mi puno stvari da mi ugode. Rekla sam sebi: „Uopšte vas ne slušam.” Shvatili su da me to što govore ne uzbuđuje, pa su prestali da budu predobri.
Onda su pokušali novi pristup; uzvikivali su mi na uvo neke čudne rečenice. Rekla sam sebi: „Učitelj je sa mnom. Vi ste mala, zla bića, i ja sam daleko iznad vas. Ne možete me doseći. Uopšte neću slušati šta govorite.”
Sela sam na krevet, recitujući Fa. Zatvorila sam oči. Zbilja nisam mogla čuti šta su govorili. Onda su počeli da me lupaju po glavi i telu. Rekla sam: „Udarati ljude je protivzakonito.” Morali su prestati.
Nisam ni večerala. Ušli su neki muški kolaboranti. Jedan reče da je iz mog rodnog mesta. Njegov naglasak je zvučao poznato. Pomislila sam: „Ko god bio, ti si pod kontrolom zlih bića.” Nisam ga htela slušati.
Sledeća osoba se pravila da je jako dobra. Čak je govorio o tome šta je Učitelj rekao, i tome kako on gleda unutar. Rekao je da ja imam vezanosti i da treba da uradim što je on uradio, ali on je zapravo podrivao Dafu.
Pale su mi na pamet reči Učitelja:
„Jedan od naših učenika je okretao stranice čigong knjige kad je velika zmija iskočila iz nje.”
(„Predavanje 6”, Džuan Falun)
Da sam mu rekla da njegove reči imaju smisla, zla bića koja su upravljala njime bi uticala na mene. Bez obzira koliko su njegove reči zvučale razumno, nisam htela da slušam. Koliko god se on pretvarao da je praktikant, nisam htela da ga tretiram kao kolegu praktikanta, niti sam ga tretirala kao normalnu osobu, jer on je nastupao pod kontrolom zlih bića.
Druga kolaborantkinja je upotrebila tekst iz Džuan Faluna da pokuša da me navede. Rekla sam sebi: „Zar ona ne podriva Dafu? Dafa je vrlo jezgrovita, a moj nivo me sprečava da shvatim više principe. Kao praktikant, kako mogu razumeti krajnje principe. To zna samo Učitelj. Uopšte ih neću slušati.” Konačno su otišli bez uspeha.
Trećeg jutra su se vratile one dve kolaborantkinje. Više nisu imale entuzijazam. Zatražile su mi da pojedem svoj obrok, i uskoro su otišle. Onda je sedam do osam kolaboranata donelo Džuan Falun sa sobom. Rekli su: „Hajde da učimo Fa.” Rekla sam sebi: „Vi niste praktikanti. Smao pokušavate da me slažete. Neću vas slušati.” Videli su da im ne ide, i besni, počeli su da me udaraju.
3 dana i 3 noći nisam jela. Huang Rui, šef Službe 610 u Šiaoganu je rekao: „Mogu ti obezbediti posao ako budeš sarađivala” i, „Ako budeš nastavila da odbijaš hranu, bićeš prisilno hranjena. To je vrlo neprijatno. Svi koji su štrajkovali glađu na kraju su popustili. Zašto želiš da prođeš kroz nešto tako užasno?”
Nisam sarađivala jer to je bio moćan način da uništim zla bića tamo. Nisam marila da li je moje telo bolno ili nije, ili kako to drugi vide. Dok god budem mogla da eliminišem zla bića, nastaviću to da radim, bez obzira koliko boli. Čak i ako izgubim život, dostići ću Ispunjenje. Učitelj ne priznaje progon. Niko neće moći da me hrani na silu.
Četvrtog jutra nije došao niko od kolaboranata. Samo je Huang Rui došao. Rekao je: „Ako ne pojedeš svoj obrok, počinjemo prisilno hranjenje.” Zatim je dvojici naoružanih čuvara naredio da hodaju oko mene i zaplaše me.
Rekao je da kršim zakon vežbajući Falun Gong. Odgovorila sam: „Pokažite mi ustav. Recite mi koji sam to zakon prekršila.” Rekao je da nema Ustav kod sebe: „Vi niste religija. Slobodno je verovati samo u religije koje su u skladu sa zakonom.” Odgovorila sam: „Koji to zakon kaže da se ne sme verovati ni u šta što nije religija?” Nije uspeo da me pobedi u debati i naredio je da me nahrane s nekoliko kašika mleka. Ali nisu uspeli.
Uveče sam se osećala vrlo loše zbog neuzimanja hrane. Bilo mi je teško da zaspim. Došao je doktor da me pregleda. Izmerio i je pritisak i puls. Znao je da mi je zdravlje ugroženo, ali mi to nije rekao.
Petog jutra, Huang Rui je ponovo došao. Rekao mi je da nešto moram pojesti, inače će me ponovo hraniti na silu. Posle toga je doneo knjigu i pokušao da mi čita. Izgledao je zabrinut i bespomoćan. Uveče su Gong Shanxiu i Gong Jian došli u moju sobu da mi prete: „Ako se ne odrekneš svojih uverenja, bićeš poslata u radni logor.” Njihove reči nisu me pogodile.
Uveče sam se još gore osećala. Bila sam gladna i žedna i uopšte nisam mogla zaspati. Bez obzira koliko mi je bilo loše, nisam htela da se predam. Niti bih sarađivala sa zlim bićima, koja je trebalo da nestanu. Čak i da zbilja umrem, ja ću se ispuniti. Međutim, Učitelj nije priredio da ja umrem. Niko me ne može naterati da umrem.
U zoru sam usnila san: posuda je bila je bila puna vode i svu sam je popila. Posle toga sam se osetila jako dobro. Mora biti da mi je Učitelj dao vodu. Doktor je nekoliko puta došao da me pregleda. Po njegovom izrazu lica zaključila sam da je situacija vrlo ozbiljna.
Šestog jutra sam čula ljude kako pričaju ispred. Rekla sam sebi: „Učitelj im je zatražio da me vode kući. Treba da se spremim.” Moja koleginica je upitala: „Kako znaš da ideš kući?” Odgovorila sam: „Naravno da znam.”
Rekla sam šefu: „Prethodno si me već otpustio. Zašto trošiš novac i mučiš me ovde? ” Rekao mi je: „Mi te ne mučimo – mi te prevaspitavamo.” Odgovorila sam: „Ti ćeš biti odgovoran ako ovde umrem.” Rekao je: „Ako umreš bićeš hrpa smeća.”
Na putu kući, moj šef i policajci su mi rekli da popijem malo vode. Pristala sam, znajući da idem kući. Međutim, kad sam popila njihovu vodu, rekli su mi da me vode u bolnicu. Rekla sam da ću ponovo štrajkovati glađu ako me odvedu u bolnicu. Odgovorili su: „Onda samo treba da napišeš izjavu da odbijaš da ideš u bolnicu i da preuzimaš svu odgovornost za sopstveno zdravlje.” Rekla sam sebi: „Traže mi izjavu jer se plaše da će biti problema. Ja ću se oporaviti ako se budem vratila kući i vežbala.” Zatim sam napisala izjavu.
Kasnije sam shvatila da to nije trebalo da napišem. Trebalo je da iskoristim priliku da se potvrdi Fa. Ako je potvrđivanje Fa i uništavanje zlih bića moj najviši prioritet i ako mogu da se oslobodim vezanosti za život i smrt, ja ne bi trebalo da sarađujem s njima na bilo koji način, niti da slušam njihova naređenja i zahteve. Ovo je bila posledica može želje da odem kući. Otišli su kad su me odvezli kući. Međutim, vratili su se i zapretili: „Nikom ne govori šta ti se desilo u centru za ispiranje mozga.” Videlo se koliko su bili uplašeni.
Dok god verujemo u Učitelja i Dafu i sledimo reči Učitelja, moći ćemo da prebrodimo svaku poteškoću.
Iskreno sam zahvalna Učitelju na njegovoj milosti.
