Ja sam Falun Dafa praktikantkinja iz malog grada u provinciji Liaoning. Želim da podelim sa vama uznemirujuću, ali neverovatnu priču koja se dogodila u mojoj porodici.
Krajem avgusta 2019, moj sin, srednjoškolac, vratio se u školu posle letnjeg raspusta. Počeo je da pati od nesanice i ponekad nije mogao da spava celu noć. Misleći da je to uzrokovano stresom zbog nove školske godine, suprug i ja smo pokušali da ga posavetujemo, ali smo ga na kraju opravdali iz škole na nekoliko dana.
Za to vreme, moj sin je pokazivao neobično ponašanje i stalno je mrmljao u sebi. Posle nekoliko dana kod kuće, insistirao je da se vrati u školu. Dve nedelje kasnije razgovarali smo sa njegovim razrednim starešinom i činilo se da je sve normalno. Ipak sam ga odvela na pregled kod stručnjaka za nesanicu, koji je rekao da moj sin pati samo od blage anksioznosti i da je njim zapravo sve u redu.
21. septembra uveče, kada sam ga pokupila iz škole, primetila sam da mu je izraz lica prazan, a pokreti ukočeni. Usledile su mnoge neprospavane noći.
Ujutro 26., iznenada je poludeo. Vrišteći histerično, rekao je da želi da umre i mahnito je jurnuo prema vratima. Nas četvoro odraslih bilo je potrebno da ga obuzdamo.
Nepotrebno je reći da smo bili izbezumljeni zbog onoga što se dešava sa našim sinom.
2. oktobra smo ga odveli u bolnicu radi posmatranja. U početku su lekari mislili da možda ima meningitis. Sledećih 10 dana njegovo stanje se brzo pogoršavalo. Gotovo ništa nije jeo ili pio, jedino je primao infuziju. Bio je odsutan, imao je prazan izraz lica i nije govorio niti je bilo koga prepoznavao. Brzo je izgubio 20 kilograma. Lekari su konačno potvrdili da on ipak ne boluje od meningitisa. Psihijatar je posumnjao da boluje od šizofrenije i savetovao nas je da potražimo lečenje negde drugde.
13. oktobra smo ga prijavili u centar za mentalno zdravlje. Lekovi tipa tablete za smirenje sve vreme su ga činili pospanim i polusvesnim. Nije hteo da jede, pa je lekar predložio da ga hrane kroz sondu u nosu. Ali to se pokazalo teškim bez njegove saradnje. Tada je lekar predložio terapiju elektrošokovima kao najsvrsishodniji tretman.
Uveče 14. oktobra, dan pre nego što mu je zakazana elektrošok terapiju, moja majka je došla u bolnicu. Sa sobom je ponela MP3 plejer moje sestre. Sadržao je Falun Dafa muziku „Pudu“.
Kad sam pustila muziku sinu, suze su mu potekle s praznog izraza lica i on je neutešno zajecao. Doktor je bio zadovoljan: „To je dobar znak. To znači da emocionalno reaguje.“
Ujutro, 15. oktobra, otkrila sam da moj sin krvari iz ruke na mestu gde mu je prikačena longeta. Za doručak je počeo da uzima hranu i vodu. Odjednom sam shvatila da je sa mojim sinom sve u redu. Majka me je nagovarala da ga povedem kući.
Lekari su bili protiv moje odluke da ga odvedem kući, ali ja sam ignorisala njihov savet. Bolnica teško da je bila mesto za oporavak u miru. Ponekad su mentalno bolesni pacijenti primani usred noći i to je stvaralo prilično uznemirenje.
Moj sin nije mogao samostalno da hoda, pa smo ga vozili kolicima, a muž ga je kući odneo preko stepenica.
Moj sin je bio u fazi oporavka sve do kraja novembra. Svakodnevno smo mu puštali muziku „Pudu“. Apetit mu se vratio i prve dve nedelje dobijao je pola kilograma dnevno. Više nije bio odsutan i čak je povremeno imao lucidne trenutke.
Osećala sam se mnogo smirenije i manje zabrinuta zbog njegovog oporavka. Verovala sam da se učitelj Li, osnivač Falun Dafe, brine o njemu. Takođe smo prekinuli uzimanje svih lekova.
Dana 25. novembra, naš sin je konačno ovladao sobom. Od tada je u potpunosti povratio svoju mentalnu sposobnost i pamćenje, iako se ne seća šta se dogodilo u bolnici.
Ne usuđujem se zamisliti tragične posledice da na vreme nije poslušao muziku Falun Dafe. Učitelj je spasio našeg sina i ne mogu rečima da opišem svoju zahvalnost Učitelju.
Naše muke su trajale 100 dana. Budući da sam praktikant Falun Dafe, mogla sam mirnije da se nosim sa užasnim događajem nego moj muž. On je bio na ivici mentalnog kolapsa i čak je rekao da želi da skoči sa balkona u bolnici. Bezbroj suza prolili su moj svekar i svekrva, i svi ostali naši rođaci bili su duboko zabrinuti. Da nije bilo Dafe, ne samo da bi izgledi mog sina bili vrlo sumorni, već bismo se svi u porodici verovatno raspali.
Moja tašta je bila veoma zahvalna Učitelju nakon što je čula o čudesnom oporavku našeg sina u bolnici. „Sad zaista verujemo u Falun Dafu“, rekao je moj tast. Oni su nastavili da šire priču o oporavku našeg sina među našim rođacima.
Iskoristila bih ovu priliku da se zahvalim kolegama praktikantima i našoj rodbini i prijateljima na podršci tokom ovog teškog perioda. Nadam se da će nakon što su bili svedoci ovog incidenta i neverovatne moći Dafe, oni prepoznati da je Falun Dafa sjajan i tako imati pozitivnu budućnost.
Takođe se nadam da će za one koji tek treba da shvate istinu o Dafi biti dovoljno vremena, jer čuda poput ovog koje smo doživeli nisu toliko retka među onima koji veruju.
