Prošle nedelje ujutro, krenuo sam prisustvovati redovnim grupnim vežbama u parku u Dablinu, ali sam ipak odlučio da ostanem kući zbog jake kiše i gužve u saobraćaju zbog Papine posete taj vikend.
Dvadeset minuta kasnije, dobio sam sms poruku od praktikantice koja je nedavno stigla u Irsku iz Kine. Kazala je da ne može naći ni jednog praktikanta u parku. Odgovorio sam da možda niko nije došao zbog kiše i zastoja u saobraćaju. Odgovorila je da će ona raditi vežbe, iako nije imala muziku.
Obzirom da je putovala iz daljine da bi vežbala, odlučio sam da odem do parka. Ispostavilo se da zastoj u saobraćaju nije mnogo uticao na put. Iako mi je prije toga praktikant rekao da je glavni put do parka preusmeren, ipak mi je dozvoljeno da vozim direkno do parka.
Kada sam je našao, video sam da je bila dobro obučena za kišu. Već je započela sama raditi vežbe ispod velikog drveta. Ispostavilo se da je kiša stala čim je počela vežbati.
Ovo je bila velika lekcija za mene. U slobodnim zemljama, mi to uzimamo zdravo za gotovo da možemo doći u park i vežbati, neometano, u bilo koje vreme. U Kini, ovo bi ugrozilo ličnu sigurnost praktikanata. Praktikanti u Kini čeznu za mogućnošću da se ponovo sastanu da vežbaju u svojim parkovima i baštama.
Predlažem da mi u slobodnim zemljama ostavimo sitne izgovore kao što su bezopasni pljuskovi ili preusmereravanje u saobraćaju i da se okrenemo dragocenim prilikama koje imamo, da se mirno okupimo, vežbamo i potvrđujemo Dafu bez uznemiravanja, pretnji ili zastrašivanja. Trebali bismo ceniti ovu prilku.
Znam zašto je Komunistička Partija Kine prestravljena kada miroljubivi praktikanti Dafe vežbaju u javnosti. Mi smo veličanstveno prisustvo i veličanstveni prizor!