Pozdrav, cenjeni Učitelju! Pozdrav, kolege praktikanti!
Imala sam tu sreću da budem reporter Minghui na mom putu, dok pratim Učitelja dok Ispravlja Fa. Osećam veliku čast i osećam da je ovo retka, fantastična prilika. Želim da podelim svoja razumevanja iz iskustava u ovom procesu kultivacije. Molim da mi ukažete ako bilo šta nije u redu. Hvala vam!
Sudbinska prilika da pišem i pohađam obuku
Pre mnogo godina, ja sam pratila svoju ćerku, koja je tada bila tinejdžer, da učestvuje u biciklističkoj turneji za mlade praktikante. Na putu sam bila zbilja dirnuta kako ta deca objašnjavaju istinu gradskim vlastima, kao i malim uvidima u to kako deca žive. Poželela sam da vodim dnevnik i prikupim priče, a onda da ih pošaljem faksom kolegama praktikantima. Samo sam htela da lokalni praktikanti saznaju za napredak dece. Možda zato što su praktikanti pomislili da je ono što sam napisala vrlo živopisno, ja sam to prekucala i poslala na Minghui. To je bila moja prva reportaža za Minghui. U to doba sam pisala skoro svaki dan, i činilo mi se da nikad neću sve moći zapisati.
Lokalni praktikanti su kasnije svakog vikenda dolazili na Menhetn zbog izložbe o mučenju, da prošire svesnost o progonu Falun Dafe. Svaki dan je bilo toliko priča, i nisam mogla dočekati da ih sve zapišem. Kad bih se vratila kući, ja bih ih organizovala i slala na mejling listu naše grupe. Neko je kasnije predložio da to prosledim na Minghui, što sam i učinila. Videvši objavljene članke, bila sam ohrabrena. Možda su sagledali moj potencijal, tako da sam kasnije predložena da postanem reporter Minghui.
Uzdigla se uklonivši vezanost za zameranje drugima
Kad je 2006. osnovan lokalni Tian Guo orkestar, svake godine je učestvovao na 20 do 30 parada, i ja sam u suštini pokrivala svaku paradu. Videla sam da mnogi praktikanti prate orkestar s kamerama, pa sam se ponadala da bi nešto mogli da napišu. Rekla sam im: „Napravili ste fotografije, pa da li biste mogli da napišete članak?“ Tako neću morati da pratim orkestar svaki put. Niko nije pristao na ovo, pa sam se požalila članu orkestra: „Ne razumem, idu za orkestrom i prave tolike fotografije. Samo malo truda i mogli bi da napišu izveštaj. Zašto neće? Baš me zamara da budem jedina koja to radi.“ Mislila sam da će taj praktikant saosećati sa mnom. Ko bi rekao da će odgovor biti: „Samo nastavi s tim! Ostali praktikanti nisu se zavetovali da će to raditi, ali ti si potpisala zavet da ćeš to raditi.” Mislila sam da se šali, pa sam ga samo pogledala, ali videvši ga vrlo ozbiljnog, nisam znala šta da mislim. Pomislila sam da je možda u pravu. Od tada nadalje sam to sama radila. Kao da je to nešto što treba da radim. A kad sam se oslobodila vezanosti za zameranje, pisanje izveštaja je teklo glatko.
Naravno, prateći parade godinama, imala sam ponekad misli o odustajanju. Ponekad bih pomislila: „Sve to su Tian Guo parade, pa šta tu dalje ima da se piše?“ Ali jedna parada me je zaista inspirisala. Sve vreme parade je padala teška kiša, od početka do kraja. Neke grupe su dospele samo do pola, pre nego što su odustale, ali je naš orkestar istrajao sve do kraja. I ja sam istrajala, da bih kasnije napisala izveštaj bogat intervjuima: “Putovanje po vetru i kiši, fantastično putovanje.“
Tokom te parade sam prolazila test kroz karma-bolesti, i imala sam menstrualni odliv maltene kao iz česme. Izdržala sam do kraja, celo telo mi je bilo mokro, ali nisam marila. Čak i da sam bila sva krvava, niko to ne bi mogao videti. Na kraju parade su svi praktikanti bili sasvim mokri, ali sam zapazila da su bili vrlo raspoloženi. Dve reči su mi bile u mislima: „Retko“ i „Izuzetno“. Celo telo mi se iznenada zatreslo. Odmah sam uzela svoj telefon i napravila poslednju fotografiju s parade. Kod kuće sam videla da je fotografija puna faluna. Bila sam dirnuta do suza i uradila sam heši pred Učiteljem: „Hvala ti za ohrabrenje, Učitelju“. Test karma-bolesti kroz koji sam prolazila 6 meseci, završio se posle te parade, i moja menstruacija se vratila u normalu. Na dalje sam, bez obzira na sneg, kišu ili sunce, izveštavala sa svake parade.
Mudrost dolazi iz Fa
Posle konferencije u Njujorku, 13. maja, 2014, bila je velika parada. Pošto je bio radni dan, parada je prošla posred grada, gde puno velikih kompanija ima sedište. Meni je bilo dodeljeno da napišem glavni izveštaj. Pomislila sam: „Dovoljno je teško za vreme Shen Yun, kad mnogo reporteri tragaju za ljudima od uticaja da ih intervjuišu“. Kako će ići pronalaženje istih na ulici? Šta da radim?“ Imala sam samo jednu misao: „Zamoli Učitelja da ti pomogne.“
Sledila sam paradu iza prvog skretanja i ugledala besprekorno odevenog čoveka kako stoji posmatrajući paradu s osmehom. Imala sam petlje da ga upitam nekoliko stvari. Odgovorio mi je vrlo srdačno i prihvatio da bude intervjuisan. Prvo što mi je rekao je: „Ova parada je tako divna i spektakularna. Osećam kao da ubacuje svež vazduh u Njujork.“ Na kraju mi je rekao da je bio zamenik predstavnika Stalne Misije jedne zemlje u UN. Ovo me je zbilja dotaklo. Osetila sam da je Učitelj poslao ovog čoveka pravo na mene da bi mi ojačao veru. Posle toga se više nisam ustručavala, i naredni intervjui su išli vrlo glatko. Jedna po jedna, uticajne ličnosti su se pojavljivale preda mnom.
Ugledala sam izuzetno lepo odevenog čoveka, okruženog obezbeđenjem, kako stoji sa strane puta kao da se sprema da uđe u zgradu. Neki reporteri iz Njujorka su mi rekli ko je on, i da nikada nisu imali prilike da mu priđu radi intervjua. Možda zbog toga što nisam znala ko je on, odnela sam mu papirni lotos. Izvadio je drugi lotos iz džepa i rekao mi: „Već imam jedan“. Upitala sam ga šta misli o paradi. Rekao je da mu nije poznata pozadina parade, ali da je njegova sekretarica prihvatila neke materijale o paradi. Rekao je da će pročitati neke od materijala kad se vrati u kancelariju i da će on i sekretarica poslepodne popričati o toj stvari. Kasnije mi je jedan praktikant rekao da je to poznati milijarder, i da su mnogi želeli da ga intervjuišu, ali bez uspeha. Shvatila sam da to nije zbog toga što sam ja naročito sposobna, već zato što nisam prepoznala čoveka, pa nisam imala nikakvih predstava kad sam mu prišla. Učitelj mi je pružio priliku.
Imati zahvalno srce dok se učestvuje u izveštavanju
Učitelj je jednom rekao praktikantima koji rade u medijima (nisu doslovne reči) da se Komunistička Partija najviše boji događaja koje organizuju učenici Dafe, i da svaki takav događaj potrese partiju kao atomska bomba. To me je podsetilo koliko veliko dejstvo imaju naši izveštaji, pa bez obzira koliko bilo zamorno i teško, meni nije zamorno ni teško. Osećam da je to zaista nešto sveto, čast da se bude reporter.
Nedugo pošto sam postala reporter Minghui, imala sam zadatak da svake godine izveštavam sa međunarodnih Fa konferencija u raznim oblastima. Sećam se jedne godine, dok mi je sin bio mali, da sam ga odvela na paradu, a onda u naš hotel. Moj muž je pisao izveštaj o mitingu, a ja o paradi. Kad smo završili svoje napise, otkrili smo da sin spava na krevetu, a pored njega je paket instant testenine, koju je grickao. Tek tada smo shvatili da mu nismo dali večeru. Kasnije sam bila pomalo ozlojeđena. I dalje sam prihvatala zaduženja, ali sam imala neki jed unutra: „Zašto ne mogu da nađu reportera u SAD da pokriva ove stvari? Umesto toga me teraju da nosim laptop iz zemlje u zemlju i jurim naokolo.“ Kasnije sam se prisetila reči onog praktikanta... da sam se zavetovala da ću pokrivati te događaje. Prosvetlila sam se da sam počastvovana da učestvujem izveštavajući u periodu tako svete Fa konferencije. To je bila čast koju je Učitelj dao svom učeniku. Treba da budem zahvalna, pa kako da osećam jed? Kad sam se prosvetlila u ovo, bez obzira šta bi mi bilo dato u zadatak na bilo kojoj Fa konferenciji, radila sam to zahvalno, a što sam više to činila, put je postajao širi.
Obuka novih reportera
Izveštavala sam s parada više od decenije, i ponekad ne bih imala toliko entuzijazma kao ranije. Počela sam da se pitam: „Jesam li ostarila i ne mogu da održim korak?“ Isto je bilo i sa intervjuima: nisam imala nove ideje. Ponekad sam razmišljala da se povučem i dam nekom mlađem da to radi. Ovakvo razmišljanje je proizvelo nedostatak inicijative da pronađem vesti ili uradim intervjue, i ja sam pasivno izveštavala, kao da je to obavljati zadatak. Kasnije sam učila „Fa-predavanje na Fa-konferenciji u Njujorku 2015.” i jedno pitanje/odgovor su mi dali razumevanje.
„Učenik: Učitelj je zatražio od naše medijske kompanije da uči od Šen Juna, ali naš menadžment kaže da su izvođači Šen Juna mladi i da su stručni, dok smo mi stari i neiskusni, pa se situacija razlikuje.
Učitelj: (Svi se smeju) Učiti od Šen Juna je učenje od njihovog načina upravljanja i stvari koje su ga učinile uspešnim. Nije li to ono što treba da naučite? Plesači u Šen Junu su mladi iz nužde. Ko je ikad rekao da učenici Dafe mogu da se kultivišu dobro samo ako su mladi? Vi niste plesači, pa te stvari ne treba da budu problem. Nemojte tražiti opravdanja da ne radite ono što učenici Dafe treba da rade.“
Prosvetlila sam se da mi stari praktikanti treba da nastavimo da radimo šta radimo, a i takođe moramo obučavati nove reportere. Pošto ima toliko događaja… Tokom jednog vikenda bismo imali nekoliko događaja istovremeno, bilo je priča sa svakog turističkog punkta, a priča o kultivacija svakog praktikanta je bila deo te istorije. Nisam bila u stanju da sve to pokrijem, pa su mnoge od tih stvari prenete bez prethodnog beleženja. Zato je bilo neophodno obučiti novog reportera. Pošto za Minghui reportere postoje posebni zahtevi, ohrabrila sam i obučila dva lokalna praktikanta. Kad bi bilo puno događaja, zvala sam jednog od njih da pomogne.
Nije lako obučiti reportera, a omogućiti mu da istraje u pisanju je još teže. Jedna nova reporterka jednom se složila da pokrije paradu, a ja sam trebala da pokrijem drugi događaj. Kad sam videla da je članak poslala u 4 ujutru, samo sam rekla: „Hvala ti što si se potrudila.“ Rekla je: „Sutradan sam imala posla, i da nisam požurila to više ne bi bila vest. Mada mi je pred kraj počelo da biva muka, ipak sam istrajala.“ Bila sam vrlo dirnuta kad sam ovo čula. Ovaj posao sam godinama radila i nikad nisam videla praktikanta koji naše izveštaja stvarno shvata kao novinske vesti. Često bih poslala članak narednog dana. Ovo je takođe pokazalo razlike između moje i njene kultivacije.
Puno sam je hvalila. Na kraju je rekla: „Zapravo, pošto je bilo toliko teško, planirala sam da ti kažem da ubuduće neću moći da ti pomažem. Ali pošto me toliko hvališ, ne smem to da ti kažem.“
Ovaj incident me je naveo da razmislim o koordinatoru našeg inostranog novinarskog tima. Taj koordinator nas nikad ne kritikuje, već nas uvek hvali. Ovakav metod nam pomaže da istrajemo u radu.
Gore su samo moja razumevanja stečena u procesu izveštavanja za Minghui. Molim da ukažete ako bilo šta nije u redu.
Hvala Učitelju! Hvala svima!
(Odabrani članak sa Minghui Fa-konferencije 2018, skraćena verzija)
