Svojevremeno kad sam saznao za poziv sajta Minghui zapadnjacima da napišu članke za razmenu iskustava i dostave ih, odmah sam u tome sagledao dragocenu priliku. Zbilja nam nedostaje više članaka zapadnjaka – to je bio moj rezon. Zato sam svim srcem krenuo da ohrabrujem lokalne i regionalne praktikante da odgovore na poziv, i čak sam napisao članak za Minghui, s ciljem da sve podstaknem. Ipak nisam planirao da sam napišem svoje novo iskustvo. Nedavno sam bio napisao jedno, koji nije bilo odabrano za objavu, pa sam smislio da ga preradim i ponovo dostavim.
Članke koje napišem, obično pošaljem direktno na Minghui, ali ovaj put me je nešto navelo da upitam kolegu praktikanta za mišljenje. Odgovor je bio sasvim neočekivan: rekao mi je da sam totalno promašio ciljnu grupu – potrebno je da pišemo članke imajući u vidu nove praktikante i ne-praktikante.
Pre nego što sam počeo da se kultivišem, pisao sam i objavljivao literaturu. Kasnije sam koristio literaturu za objašnjavanje istine, što je imalo ograničen efekat, pa sam prestao da pišem za obične ljude i dao prioritet Dafa projektima.
Nedavno, međutim, blizak prijatelj (ne-praktikant) mi je zamerio: „Mnogi od nas smo voleli da čitamo tvoje knjige, zašto si prestao da pišeš? Kad već imaš talenat, nije li sebično ako ga ne koristiš za dobrobit drugih?“
Ostao sam bez reči. Kako da mu objasnim da pišem svoja iskustva iz kultivacije i izveštaje za Minghui i za Fa-konferencije, kao i da objašnjavam istinu pismeno, radi opšte koristi. Moje umeće je sasvim dobro iskorišćeno!
Ništa nisam rekao, samo sam se osmehnuo. Ali kasnije sam malo razmislio. Stigla mi je identična poruka od praktikanta i ne-praktikanta. Može li biti očiglednije? Zar ne treba da sednem i napišem novi članak za Minghui, jedan drugačiji, koji se obraća svima, uključujući i moje prijatelje?
S tom misli, zadatak je bilo lako obaviti. Jednom kad sam pogledao unutar, našlo se puno toga za podeliti! Otvoreno iznoseći detalje iz sopstvenog života pre Dafe i života tokom Dafe, čitaocima dajemo priliku da shvate šta je Dafa, bez potrebe da se susretnu sa višim principima prakse. To je moj konačan zaključak iz ove epizode. Praktikanti mogu da spoznaju Dafu, dok ne-praktikanti mogu upoznati samo Dafa praktikante. Mi smo manifestacija Dafe na ovom svetu, mi smo njihova veza sa Fa principima.
Tada sam shvatio da koliko god da sam davao prioriteta objašnjavanju istine, ipak sam u tome izostavljao svoje najbliže. Moj prijatelj je znao dosta o progonu i čak je pomagao da se proširi glas o tome, ali je i dalje imao prepreku u umu, misao da je godinama unazad, zbog Dafe, izgubio dobrog prijatelja. Zato sam mu prosledio članak da pročita, čak pre slanja na Minghui. Kasnije sam ga upitao da li mu je pomoglo, da li su mu sada neke stvari jasnije. Potvrdio je i zahvalio se.
U kultivaciji, suština je u balansu. Potrebno je da nastavimo da boravimo u društvu običnih ljudi i budemo u interakciji s njima, a da ne postanemo jedni od njih. U suprotnom bi nas mogli smatrati arogantnim, nerazumljivim i čudnim. Sada shvatam da je to upravo ono kako sam se ponašao, mada sam na površini pokušavao da budem skroman i pristupačan. Učitelj je puno puta pomenuo da nije dobro ako nas obični ljudi smatraju čudnim. Ja mislim da ako postoji bilo šta u vezi nas što oni ne mogu da shvate, to mora biti naša greška.
Nekoliko dana pošto sam poslao članak na Minghui, onaj kolega praktikant mi se javio mejlom, u kom mi je napisao da Minghui zapravo prima sve članke Zapadnjaka, a ne samo namenjene novim praktikantima i običnim ljudima, i da je on prethodno bio pogrešio. Ali zapravo, ja sam taj koji je bio pogrešio. Taj članak je odavno trebalo napisati.
Ovo je moje sadašnje razumevanje. Molim vas da me ispravite ako bila šta nije u redu u mom razmišljanju.
