Jednog dana upoznao sam čovjeka 70-tih godina, i nakon nekoliko minuta razgovora rekao sam mu za Falun Gong i progon. U tom trenutku je nazvao njegov prijatelj i pozvao ga na ručak sa par prijatelja. Pozvao me je da im se pridružim. Oklijevao sam pošto smo se tek upoznali, ali onda sam shvatio da je to bila prilika za mene da mu pomognem da istupi iz Komunističke Partije Kine (KPK) kao i da razgovaram sa više ljudi. Tako sam otišao sa njim. Ispostavilo se da su svi njegovi prijatelji bili visoko obrazovani ljudi - jedan je bio nastavnik, jedan sekretar KPK, jedan državni komesar, a drugi direktor škole. Neki od njih su me viđali ranije kako govorim ljudima o Falun Gongu. Razgovarao sam sa njima prirodno, razotkrivajući uobičajene zablude uzrokovane propagandom KPK.
Penzionisani direktor škole je pomenuo, da praktikanti Falun Gonga nisu otišli apelovati vlastima, KPK ne bi progonila Falun Gong. Objasnio sam mu da su policajci na Tijanjinu nezakonito uhapsili grupu praktikanata, i zbog toga, praktikanti su otišli u Peking da apeluju vlastima da se oslobode ti nevini ljudi.
Takođe sam im rekao da je incident samo-spaljivanja bio u suštini obmana orkestrirana od strane kineske vlasti da oklevetaju Falun Gong praktikante i pokrenu strah i mržnju. Rekao sam im za brutalnu torturu koju trpe pritvoreni praktikanti, kao i za zvjerstva nasilne žetve organa protiv Falun Gonga i drugih zatvorenika od savjesti.
Nakon što sam odgovorio na njihova pitanja, objasnio sam im zašto vjerujemo da će KPK konačno biti uništena od Nebesa zbog njenih brutalnih zločina. Složili su se da je ono što je KPK uradila Falun Gong praktikantima bilo neprihvatljivo. Na kraju, svi su istupili iz KPK koristeći svoja prava imena.
Na putu kući, direktor je hodao kraj mene veoma dugo. Nakon što se u više navrata zahvalio, rekao je: „Odista nam je bilo suđeno da se sretnemo danas.“
