Najpoštovaniji Učitelju i drage kolege praktikanti. Čast mi je da vam u ovom posebnom trenutku, dok se proslavlja 25. godina od predstavljanja Dafe u javnosti, predstavim izveštaj o svojoj kultivaciji. Moj članak nosi naziv "Sustići sprintom".
Učitelj je rekao:
“Budući da je vreme veoma skučeno, jeste li razmišljali šta će biti sa onima koji se nisu dobro kultivisali? Neki ljudi i dalje imaju šanse, ali neki više nemaju. Za neke je još ostalo vremena, a za neke je jedina nada da krenu sprintom." (“Fa-predavanje na Fa-konferenciji Zapadne obale 2015.")
Svojevremeno kad sam dobio Fa, jedan od glavnih razloga da vežbam je bio brzina kojom se može dostići ispunjenje i napustiti ovaj svet. Oni koji su marljivi, mogu dostići ispunjenje za dve godine. Sjajno, onda ću morati da budem marljiv. Odštampao sam Učiteljev članak "Istinska kultivacija" i zalepio ga iznad svog kreveta. To je bila prva stvar koju sam čitao ujutru i poslednja koju bih pročitao pre gašenja svetla. Svuda sam sa sobom nosio Džuan Falun. Uvek bih izabrao jaknu sa najboljim džepom za našu knjigu. Ako sam vozio, uvek bih slušao devetodnevni seminar. Uvek. Ako sam imao slobodno vreme, presnimavao bih audio predavanja za druge. Mrzeo sam parade, ali praktikanti su ih organizovali, pa pošto je za Dafu - ići ću na njih. Sajmovi zdravlja i širenje Fa, dobro, ići ću tamo, voziću tamo, odleteću tamo, u redu je. Što veći fizički bol, što više krvi iscuri posle eliminisanja karme, što je dublje slamanje srca i mentalna devastacija, to bolje. “Učini da mi bude još gore, Učitelju, biću u redu." “Hvala, Učitelju, samo tako daj." Ništa nije bilo bitno - jer ja ću dostići Ispunjenje za dve godine.
To je bilo 1998, godinu dana pre nego što je progon započeo. A kad je progon počeo, ja sam zaboravio na moj dvogodišnji cilj. Tu su bila bića za spasiti i zlo za eliminisati. Sećam se noći, 19. maja, 2001. To je bio dan kad je Učitelj predavao Fa u Otavi, u Kanadi, i učio nas kako da šaljemo ispravne misli. Vrativši se u hotel, sručio sam se na krevet i briznuo u plač, znajući da ćemo eliminisati tako puno bića. Pričao sam naglas svima koji su me mogli čuti. Nemojte to činiti, slušajte mog Učitelja, jer ako ga ne budete slušali, ja ću vas eliminisati. Odlučio sam da čekam dok ne budem formalno mogao da se obratim svim bićima, pre nego što nastavim slanje ispravnih misli. Kad sam se vratio u Toronto, napisao sam pismo svim bićima i popeo se na liticu iznad jednog od velikih jezera Severne Amerike. Više nisam plakao, već sam jasno i glasno čitao svoje pismo. Papir i oblaci su svetlucali zlatnom svetlošću. Dok su se oblaci nežno grupisali ispred litice, ja sam verovao da se to publika okuplja. Zatražio sam im da prestanu da se mešaju, jer mi učenici Dafe nećemo gubiti vreme sledeći našeg Učitelja da šaljemo ispravne misli i eliminišemo ta bića u drugim dimenzijama, koja treba eliminisati.
Kad se osvrnem unazad na to vreme, sećam se da sam bio drugačije biće. Bio sam mlad čovek bez ičeg u sopstvenoj svojini i bez obaveza. Imao sam samo Fa i on me je svakodnevno ispunjavao. Ako ne bih mogao da čitam ili slušam, ili recitujem, onda bih naprosto beskrajno čistio sebe, onako kako to radimo pre slanja ispravnih misli. Ali kad je moj dvogodišnji rok prošao, a Fa-ispravljanje je hrlilo napred, ja sam počeo da se borim sa sobom.
Učitelj je rekao: "Održavati tradiciju Dafe, podupirati principe kultivacije Dafe i istrajavati u istinskoj kultivaciji predstavlja dugoročan test za svakog učenika Dafe." (“Napustite ljudske vezanosti i nastavite istinsku kultivaciju" iz Bitno za dalje napredovanje)
Svaki put kad bih čitao taj članak, ja bih se naježio. Ovo zvuči ozbiljnije nego što ja mogu da pojmim. Šta znači "dugoročan"? Možemo li svi mi to? Pitao sam se. Misao je bila strašna i ja nikad nisam pogledao unutar, da potražim taj strah. Nije mi ni palo na pamet da bi trebalo. Toliko mi je to izgledalo smrtno ozbiljno, da nisam želeo da gledam.
Prisustvovao sam svom prvom devetodnevnom seminaru sa dva prijatelja koji su me dobro poznavali. Negde nasred toga, jedan od njih mi je rekao da sam ja jedan od onih ljudi koji misle da su posebni. Čak su ovo ponovili naglašavajući da nas Učitelj upozorava na ovakav stav. Mada sam znao da su u pravu, nisam hteo da ih slušam i držao sam se ove vezanosti. Sad kad se osvrnem, vidim da je to bilo povezano sa mojom vezanošću za "dvogodišnji cilj". U suštini, ja sam bio vezan za vreme i predstave o svojoj sopstvenoj veličini.
Učitelj je pokušao da mi pomogne na samom početku moje kultivacije, ali ja nisam hteo da slušam. Svaki mali ili veliki uspeh u mojoj kultivaciji je hranio tu vezanost. To je u suštini bio demon koji je rastao i rastao, čak pronalazeći načine da objasni kako taj dobar ishod, ili onaj dobar ishod, bez obzira koliko on bio udaljen, ima veze sa mnom. I ako bih video da se Učitelj osmehuje, verovao sam da je to potvrđivanje mene, a ne da me Učitelj podstiče da se kultivišem. Malo po malo, izgubio sam motivaciju i milost za spašavanje živih bića. Nisam toga bio svestan u to doba, ali moje kultivaciono stanje je postalo vrlo krhko.
U to doba je zatraženo od mene da pomognem Učitelju, a ja to nisam mogao. Učitelju je trebao voditelj za Šen Jun, i kad je Učitelj proverio moje znanje kineskog, ono nije bilo dovoljno dobro. Imao sam ranije mnoge šanse i dovoljno vremena da ga naučim, ali nisam. Umesto toga, ja sam izneverio Učitelja. Kad sam upitan zašto ga nisam naučio, po prvi put u životu sam ostao bez teksta, bez odgovora. Tokom cele moje kultivacije, Učitelj je brinuo o meni i toliko je toga učinio za mene. Jedini put kad je nešto konkretno zatraženo od mene, ja to nisam mogao da učinim. Bio sam očajan i samo sam želeo da spavam što više, da zaboravim na bol u svom srcu. Što je najvažnije, nisam morao misliti o pitanju koje mi je postavljeno: "Zašto nisi naučio?" Ovo je bilo povezano sa mojom kultivacijom, i nisam želeo da gledam. Toliko je bolelo, i ja sam pobegao od svog bola i svoje kultivacije. Polako sam pronašao opravdanja da idem na manje masovna grupna učenja Fa i aktivnosti. Nikad nisam prestao da se trudim da se kultivišem, ali moji napori su bili površna htenja da se bolje osećam, a ne da se potpuno suočim sa svojim vezanostima. Bila je to sebična vezanost za želju da mi bude lepo.
Počeo sam da bežim u TV emisije koje inače nikad ne bih gledao, a zatim bih se iskrao da vidim jedan film u bioskopu, i još jedan. Ponekad dva filma za redom. Kako je internet rastao, ja sam se sve više gubio u njemu. Postao sam tužan i džangrizav. Posle puno godina kultivacije, bio sam svestan mnogih Fa principa koji su mi pomogli da se snađem, ali ako se duboko ne stopim s Fa i istinski se kultivišem, milost ne raste. Od putnika na Fa brodu Učitelja, postao sam neko ko je ispao napolje i drži se za konopac, dok mu telo treska o trup broda, a talasi nastavljaju da udaraju i udaraju.
Onda je jednog dana moja žena insistirala da odem na učenje Fa u velikoj grupi. Jedan stari praktikant mi je prišao. Osmehnuo se blago, i iskreno zabrinut rekao: "Kako si?" On je obično zabavan, ali ovaj put u očima mu je bila tuga. Znao sam zašto, i to je istopilo sve moje vezanosti. Otvorio sam srce pred njim i rekao mu da nisam dobro, i zašto je tako. Bio je srdačan i ljubazan, i dao mi je nekoliko jednostavnih i lakih sugestija. To je bio početak mog polakog uspinjanja nazad u Fa.
To se desilo pre oko šest godina. Ali u tom času sam imao profesionalnu karijeru u Njujorku, ženu i dvoje dece. Više nije bilo tako lako uzeti ceo dan za učenje Fa, onda kad nastane problem. Život mi je bio deset puta komplikovaniji, na deset puta komplikovanijem mestu. Vreme nikog ne čeka.
Ovo je i dalje bilo godinama pre nego što će nam Učitelj reći da trčimo sprintom. Upravo sam pokušavao da se vratim na svoje noge i ostanem stojeći, i dalje ne uspevajući da sagledam razloge koji su inicijalno doveli do mog problema. Jedan projekat za drugim, sa sve većim zaduženjima, polako su me vodili nazad u Fa-ispravljanje. Ali ako nisi išao ukorak, ne možeš na čaroban način dostići novi standard samo tako što odlučiš da ponovo budeš marljiv. Moraš sustići korak sa površinskom radnjom i sa kultivisanjem sopstvenih vezanosti, a ako nisi u tome dobar, kočićeš projekte i praviti smetnje koordinatorima. Sve je tako ozbiljno.
U jednom trenutku mi je zatraženo da radim u projektu gde je koordinator bio neko ko me je napadao godinama unazad. Nisam im verovao. Oni zaista nisu bili u pravu i širili su laži o meni. Imao sam sva prava da im ne verujem. Ali mi nismo obični ljudi. Mi smo učenici iz doba Fa-ispravljanja. I malobrojni smo. Ako izaberem da ne radim na projektu zbog koordinatora, onda bih isto tako mogao pozvati Učitelja i reći mu da njegov aranžman ne valja. Mogao bih mu reći da treba da mi postavi nekog drugog, da bih mogao pomoći Učitelju. Mogao bih jednostavno pitati Učitelja da li može da odabere neko drugo biće i skine mu svu karmu i priredi mu kultivaciju itd... tako da bude u skladu sa mojim ukusom. Onda ću pomoći Učitelju. Zvuči apsurdno kad se ovako predstavi. Činjenica je da smo ovde samo mi da pomognemo jedni drugima. Kad sam se prosvetlio u ovo, to mi je zaista pomoglo da se posvetim bilo kojem projektu, jer više nije bilo bitno ko je koordinator. Tada sam sasvim jasno shvatio da ako nije važno šta nam se dopada a šta ne dopada, onda neme potrebe za svađom. Tada sam odlučio da se više nikad ne svađam sa mojim kolegama praktikantima.
Ja sam sportski i fitnes trener, i moram učiti ljude kako da sprintaju. To je jedna od najtežih stvari za prosečnu osobu. Srce te boli, pluća ti gore, grlo ti se osuši, u glavi ti bubnja, možeš uganuti zglob, izvrnuti koleno, pasti ili čak povraćati. A sprint u kultivaciji je još teži. Posebno kad se trudiš da uhvatiš korak. Sve se urotilo da me zaustavi, i teret koji nosim neće odjednom nestati. Moram ga ukloniti kultivacijom, verovati u Učitelja, i on će mojim nogama dati brzinu. I opet nema garancije da ću uspeti. Borim se da naučim kineski i tek nedavno sam uspeo da sagledam da je moja vezanost za komfor i samo-potvrđivanje ono što me je svih ovih godina sprečavalo da naporno radim. Siguran sam da je to drugima bilo očigledno, ali ja se s tim naprosto nisam mogao suočiti. Morao sam se osloboditi svoje vezanosti za vreme, da bih se oslobodio svoje vezanosti za sopstvenu veličinu i sagledao da je komfor jedna iluzija. Te vezanosti su korišćene da me iskušaju i unište mene i bića, koja od mene očekuju da budu spasena.
Sada svaki dan izgleda nemoguć, dok učim kineski, vodim sopstveni biznis i radim na projektima za potvrđivanje Fa. Osećam da sam previše spor i nema odmora. Tek sada mogu da vidim da se tako osećam zato što sam u sprintu. Počastvovan sam što imam ovu šansu da sprintam.
Najnoviji projekat kome sam imao čast da se priključim je Fei Tian gimnazija u gradu Midltaunu, u državi Njujork. Ja sam tu nastavnik fizičkog vaspitanja. Cilj ove škole je da bude otvorena za javnost. Mi ćemo ohrabriti i poželeti dobrodošlicu deci iz svih krajeva SAD i sveta da dođu u našu školu. Ipak, u prvoj grupi su skoro isključivo učenici Dafe, od kojih 90% govori kineski. Neposredni izazov postao je kako oformiti sredinu za ne-praktikante. Ovo je takođe odraz toga koliko možemo da se saobrazimo sa običnim društvom i spasimo ga. Ovo stavlja naglasak na višejezičku sredinu sa snažnim prisustvom američke kulture, naime engleskog jezika. Kao jedan od nekoliko nastavnika sa engleskim kao maternjim jezikom, vidim da imam posebnu ulogu. Ovo je bilo teško prihvatiti pod pritiskom koji trpim da što pre naučim kineski. Zašto mi je predstavljena ova situacija?
Kad sam pogledao unutar, imao sam vezanosti za učenje kineskog i to je hranilo moja predubeđenja o sopstvenoj veličini. Ali ja ne učim kineski samo da bih bio Kinez. Ja ga učim da bih bio više-jezičan. Ovo me je nateralo da više razmislim o samom jeziku, i šta je uloga jezika u Fa-ispravljanju.
Nedavno sam video jedan film. Vanzemaljci su posetili ovaj svet da prenesu ljudima svoje pismo. To je bilo ne-linearno, slikovno pismo. Slike, baš kao kineski znaci, izuzev da su njihovi piktogrami bili ružni. Ali to je zato što su bili ne-linearni. Vreme u našem vreme-prostoru je linearno. Ali njihov jezik to nije bio. Taj "ne-linearni jezik" treba da ima dejstvo na junake filma, menjajući njihov odnos prema samom prostoru i vremenu, pomažući im da dožive prošlost, sadašnjost i budućnost istovremeno. Naravno, ovo je bilo zasnovano na ograničenoj savremenoj nauci sa ograničenim shvatanjem vremena i prostora, ali princip je bio jasan. Jezik je vrlo važan. To nije samo način da iznesemo svoje misli i ideje, već je takođe i način da u to stavimo kulturu. To nije samo komunikacija između bića, već stvaranje unutrašnjeg tkanja bića i njegove zajednice, baš kao zajednica koju gradimo u Fei Tian gimnaziji u Midltaunu.
Nakon gledanja ovog filma, upitao sam svoju nastavnicu kineskog, praktikantinju, kako da razumem kineski jezik kao celinu. Objasnila mi je da su kineski znaci sačinjeni od malih znakova, baš kao što mikroskopske čestice sačinjavaju veću i veću materiju, stvarajući mnoge slojeve univerzuma s nebrojenim bićima. Pa kineski ima beskrajne kombinacije znakova i značenja. Zar ne postoji izreka da slika vredi hiljadu reči? Svaki kineski znak je sam po sebi slika. Onda nema kraja slojevima i nivoima značenja koja se mogu preneti i naučiti. Osim toga, pravi književni kineski jezik je umetnost, a govorni jezik ima muzičke tonove. Savremeni neurolozi su veoma uzbuđeni ispitujući kako likovna umetnost i muzika mogu potpunije da stimulišu um, u odnosu na regularno učenje znanja. A sve ove unutrašnje stvari korisne ljudima leže upravo u svakodnevnoj upotrebi kineskog jezika.
Razlog zašto verujem da je to toliko važno je to što se Fa predaje na kineskom, a Fa će ispraviti ljudski svet. Pošto mi ne koristimo natprirodne moći u ovoj dimenziji, jedini način da navedemo više ljudi na uče Fa na kineskom je da ih naučimo kineskom. A pošto gradimo školu, izgleda da je taj proces u toku. Na žalost, partijska kultura je nanela puno štete, i prenošenje jezika kao kulture je neizvodljivo s imalo te partijske kulture. Zbog toga moram ne samo da naučim kineski, već moram biti višejezičan i multikulturalan, i to ne radi sopstvenog uživanja, već da bih pomogao Učitelju da spasi živa bića na širokoj osnovi. Ali to ne može biti samo kineski. Puno je stvari kojima treba da naučimo druge, i to moramo činiti na ispravan način, urezujući put budućnosti za buduća bića.
Nedavno sam počeo da šaljem ispravne misli na materiju u drugim dimenzijama koja je u vezi s mojom vezanošću za komfor i materiju koja kontroliše moje učenje kineskog. Od tog časa, moj život je postao još teži, a vreme još skučenije. Znao sam da je ovo zlo koje pokušava da uzvrati i slomi moju volju. Ali konačno sam se ponovo setio. Teškoću, mi dočekujemo s radošću. Udvostručiću i učetvorostručiti svoje napore.
Cenjeni Učitelju i drage kolege praktikanti, u prošlosti sam skretao s puta. Više nikad neću skretati. Bez obzira koliko vremena bude trebalo, i bez obzira šta morali da uradimo, računajte na mene.
Hvala Učitelju. Hvala svima.
(Prezentovano na Falun Dafa konferenciji za razmenu iskustava u Njujorku 2017)
