29. decembra ujutru sam usnila san. Zadremala sam posle slanja ispravnih misli. San je bio toliko realan i živopisan da bih htela da ga podelim s vama.
U mom snu, period Fa-ispravljanja se tiho okončao. Odeven u kasaju, Učitelj je predvodio kolonu učenika Dafe. Bili su spremni da se vrate na svoje pozicije na nebu. Atmosfera je bila vrlo sveta i ozbiljna. Mirno sam išla u redu sa ostalima. U tom redu je bio samo mali broj učenika Dafe.
Učitelj je poveo učenike do vrata hrama, okrenuo se i rekao: "Oni koji se nisu dobro kultivisali po pitanju požude, neka idu na ona vrata." Odjednom sam shvatila da duboko u sebi i dalje imam vezanost za požudu. Toliko sam se stidela da pokažem svoje lice. Prošla sam kroz vrata koja je Učitelj naznačio i srušila se na pod čim sam ušla unutra. Svu me je podišla jeza. Kolega praktikant je stajao blizu ulaza i gledao me neko vreme. Kad je video da ne mogu da ustanem, on je uzeo od mene sve stvari koje sam postigla svojom kultivacijom.
Znala sam da sam živa, ali sam sve izgubila. Svi moji napori su bili uzalud. Dimenzija u kojoj se odvijalo Fa-ispravljanje je postepeno nestala preda mnom i ja sam zatvorena u izolovanu dimenziju. Obuzeta dubokim kajanjem, toliko sam glasno zaplakala da je vazduh oko mene drhtao i vibrirao. Ništa mi nije preostalo! Bila sam uništena! Moje jedino osećanje je bilo beskrajno kajanje!
Probudila sam se u suzama. Nema reči koje mogu opisati ono što sam osećala! Duboko sam spoznala koliko je kultivacija ozbiljna, i kako ćemo biti testirani sve do poslednjeg trenutka. Toliko sam zahvalna što mi je milostivi Učitelj dao još jednu šansu da se popravim!
