Ja sam muž praktikantice Falun Gonga. Premda ja sam ne prakticiram Falun Gong, od vremena kada je komunistička partija 1999. godine pokrenula progon, i mene je policija maltretirala i privodila. Čak sam bio primoran da dugo vremena kao beskućnik lutam ulicama.
Protivno onome što bi vi o ovome mogli misliti, mene su ova iskušenja učinila zrelijim, mudrijim i smirenijim. Ali to se nije desilo preko noći. Želio bih sa vama podijeliti neka iskustva koja su pridonijela mom preobražaju.
Moja je supruga bila hapšena, zatvarana i čak poslata u logor za prinudni rad. Život je bio strašna borba. Svakoga sam dana telefonirao kući. Ako niko ne bi podigao slušalicu, morao sam nervozno otići doma i pokupiti sve Falun Gong materijale.
Jedne je prilike moja supruga bila uhapšena dok je javno govorila o Falun Gongu. Nekoliko stotina lokalnih praktikanata je sa mnom otišlo u policijsku stanicu tražiti njeno oslobađanje.
Većina od protestanata me nikada ranije nisu vidjeli. Mnogi su me od njih hrabrili i tješili. Bio sam veoma dirnut — praktikanti Falun Gonga su stvarno sjajni; oni su radi spasa moje supruge pošli sa mnom, premda je za njih to bilo veoma opasno.
Jedan mi je praktikant rekao: „Premda si u teškoj situaciji, u budućnosti ćeš se zbog ovoga osjećati počastvovanim.“
Kazao sam sam sebi: „Ti samo pokušavaš da me utješiš. U ovom trenutku ja samo želim da se ubijem. Kakva počast? Ja sam pod takvim stresom, šta da radim sa našim djetetom, sa svojim poslom i našim roditeljima... Kako se mogu nositi sa svom ovim? Ne mogu spavati. Kada sretnem policajca, ne mogu čak ni disati.“ Veoma mi je teško opisati užas koji sam osjećao.
Često sam se molio, obećavajući da ću dati sve, smo da se moja supruga sigurno vrati.
No ona se nije vraćala.
Bol i teškoće su me primorali da sazrijem i da se smirim. Supruga je puštena nakon jedne godine. Kada je pritisak popustio, ja sam se razbolio. No na mome srcu nije bilo pritiska i ja sam mogao mirno spavati.
Kada sam se, nekoliko mjeseci kasnije, oporavio, odlučio sam učiniti nešto za praktikante koji su mi pomagali. Oni su često tražili od mene da idemo advokatima ili da od policije zahtijevamo puštanje na slobodu uhapšenih praktikanta. Nikada ih u tome nisam iznevjerio, pa čak i kad je to bilo uoči proslavi Kineske Nove godine.
Nekoliko me je advokata pitalo zašto sam voljan raditi te stvari za praktikante, premda nisam praktikant Falun Gonga. Pitali su me: „Zar se ne plašiš?“ Kazao sam im: „Samo želim pomoći onima koji su prije toga pomagali meni. Vi branite praktikante, govorite u njihovo ime i posjećujete ih na mjestima koja mogu biti opasna. Vi mi dajete nadu. Ako se vi ne plašite, onda se ni ja nemam čega plašiti. Čast mi je pomagati vam.“
Moje su ih riječi dirnule. „Bilo bi sjajno kada bi u svim provincijama praktikanti imali takve muževe i supruge. Naš bi posao bio puno jednostavniji“, kazao je jedan od njih. Oni su me prozvali: „Broj jedan praktikantski rođak u državi.“
Od tada su me uvijek zvali: „bratom“ i prema meni se odnosili sa poštovanjem. Stvarno sam time bio počastvovan. Jedan je veoma poznati advokat za ljudska prava čuo za mene i veoma me cijenio.
Jednom sam na turističkoj destinaciji razgovarao sa jednim osamdesetogodišnjim čovjekom. On mi je u razgovoru spomenuo da ljudi iz njegovog susjedstva razmjenjuju knjigu koja se zove Devet komentara o Komunističkoj partiji i upitao me jesam li je ja pročitao. „Naravno“ , odgovorio sam. To je sjajna knjiga.“
Nekoliko je ljudi koji su bili u našoj blizini čulo naš razgovor. Jedan od njih je kazao: „To je Falun Gong knjiga. Mladiću, ne bi trebao vjerovati u ono što piše u toj knjizi.“ Kada sam ga upitao zašto, on mi je odgovorio: „Na možeš kritikovati komunističku partiju — ona te finansijski potpomaže. Krivo je ako tako činiš.“
Ja sam mu odgovorio: „Ako ne radim, niko mi neće platiti. Zaslužujemo sve ono što imamo jer smo to zaradili. Ne znam za vas, ali ako ja ostanem jedan dan kod kuće, moja će plaća biti manja za taj jedan dan. Zato ne mislim da me Partije finansijski pomaže.“
Onaj stariji gospodin mi je pomogao da ih ubijedimo. Nadopunjavali smo jedan drugoga dok smo iznosili prljavu istoriju Komunističke partije. Većina slušalaca je u tišini odobravala našu priču. Momak koji mi je kazao da imam krivo više nije imao šta da kaže.
Prije nego smo se rastali, kupio sam bocu vode za ovog starijeg gospodina i zahvalio mu. Bilo je to prekrasno iskustvo.
Jedne sam prilike sa nekoliko praktikanata otišao u drugi grad. Željeli smo osigurati puštanje na slobodu uhapšenog praktikanta. Na putu sam dobio visoku temperaturu od koje sam umalo umro. No, ipak sam insistirao da idem sa njima. Kada smo tamo stigli, osjećao sam se bolje. Pritvorski je centar bio okružen policajcima. Kada se naš automobil zaustavio, nekoliko njih nam se približilo.
Izašao sam iz automobila i kazao praktikantima da se udalje i da me puste da se ja raspravim sa policajcima.
Policija me je zaustavila i pitala zašto sam došao. Kada sam im rekao, uveli su me u policijski automobil i počeli isljeđivati. Atmosfera je bila teška. Jedan mi je policajac kazao da praktikant radi koga smo došli nije zatvoren u ovom pritvorskom centru. Bio sam veoma frustriran. Jedva sam se suzdržavao i pokušao sam se sa njim prepirati. Taj je policajac bio tvrd. Kazao mi je: „Kažem vam da on nije zatvoren u ovoj ustanovi. Idite odavde.“
Morao sam se udaljiti. Pritvorski je centar bio u zabačenom kraju i nije bilo javnog transporta. Morao sam pješačiti, jer nisam želio da praktikanti rizikuju dolazeći po mene u pritvorski centar. Nakon nekoliko minuta sam primijetio automobil koji me polako pratio iz daleka. Pozvao sam praktikante i rekao im da ne dolaze po mene.
Trebalo mi je pola sata dok nisam stigao u trgovački centar. Ušao sam unutra, prolazio kroz neke prodavnice i WC nastojeći se osloboditi pratnje. Najzad sam se oslobodio osobe koja me je slijedila. Moja je odjeća bila natopljena znojem, a moji mišići su me boljeli.
Kada sam se vratio kući, moja je supruga hvalila moje napore da pomognem njenim kolegama praktikantima.
Praktikant mi se zahvalio nakon što sam nešto učinio za njega. Iskreno sam mu odgovorio: „Sve dok ste vi momci na sigurnom, ja sam spreman izdržati sve teškoće na svijetu. Ja stvarno tako mislim.“
U proteklih nekoliko godina sam imao puno bojazni i muka. Pokatkada, kada bih se našao u opasnosti, pomišljao sam da odustanem. No moje preovlađujuće iskustvo je bio osjećaj sreće.
Želim govoriti o onome što sam iskusio kako bi što više ljudi, a posebno porodice praktikanata digle svoj glas i pomogle im. Oni stvarno trebaju našu pomoć. Ne znam kakve me opasnosti i teškoće čekaju u budućnosti, ali ću raditi sve što mogu da im pomognem.
Ako sada ovo čitate, molim vas da u budućnosti ne zanemarujete ovaj problem. Hajde da radimo zajedno na slobodi Falun Gonga i tako sami sebi osiguramo svjetlu budućnost.
