Sledi priča o praktikantkinji Falun Gonga i njenoj ćerki — dobitnici zlatne nagrade na jednom plesnom takmičenju.
Postala sam praktikantkinja Falun Dafe pre 1999, godine u kojoj je zla Komunistička partija Kine (KPK) pokrenula progon ove prakse širom zemlje. Ovaj progon još uvek traje i proširio se na međunarodnu zajednicu.
Tokom progona, nezakonito su me hapsili i pritvarali sedam puta. Godine 2017. pobegla sam u SAD sa svojom ćerkom.
Pre nego što sam počela da praktikujem Falun Dafu (takođe poznatu kao Falun Gong), patila sam od raznih zdravstvenih problema. Međutim, ubrzo pošto sam počela sa praksom, oslobodila sam se svih problema i povratila zdravlje. Bila sam presrećna što sam dobila Dafu, koja je ukorenjena u načelima Istinitosti-Blagosti-Trpeljivosti. U to vreme, mnogi ljudi oko mene su nosili bedževe Falun Dafe, a vežbališta Dafe bila su uobičajena širom Kine.
KPK vlada putem laži, surovosti i ugnjetavanja, i ne može da toleriše načela Istinitosti-Blagosti-Trpeljivosti niti ogromnu popularnost Falun Gonga. 20. jula 1999. zvanično je pokrenula progon praktikanata Falun Gonga sa genocidnom politikom koja je imala za cilj: „ukaljati im ugled, finansijski ih uništiti i fizički ih uništiti.“
Moja porodica je mnogo propatila tokom progona. Pošto sam odbila da napustim praksu, moji roditelji su se suočavali sa stalnim maltretiranjem od strane policije KPK, koja im je iznuđivala novac i pretila da će ih otpustiti s posla. Bol i patnja postali su preveliki za moje roditelje, i oboje su preminuli od bolesti u svojim ranim 60-im godinama.
Zbog mojih uzastopnih pritvaranja jer sam odbijala da se odreknem svoje vere u Falun Dafu, moja jedina ćerka od malih nogu nije mogla da uživa u normalnom detinjstvu. Kada je imala nešto više od godinu dana, odveli su me u centar za ispiranje mozga. Moj muž je morao da radi da bi izdržavao porodicu, a ja nisam mogla da kažem roditeljima za svoju situaciju da ne bi dodatno brinuli, pogotovo jer je moj otac već bio prilično bolestan. Tako je moj muž upisao našu ćerku u obližnji vrtić i zatražio pomoć od komšinice.
Kada su me pustili, vaspitačica u vrtiću me je pitala gde sam bila, jer je odeća moje ćerke svakog dana imala neprijatan miris. Iako je molila osobu koja je dolazila po moju ćerku da joj presvuče odeću, ona je i sledećeg dana nosila istu smrdljivu garderobu.
Tokom mog boravka u pritvoru, muž bi mi dovodio našu ćerku u posetu vikendom. Svaki put kada bi posle sat vremena morali da odu, moja ćerka bi počela da plače i vrišti, što je odjekivalo kroz ceo objekat. Bilo je srceparajuće to gledati. Svaki put kada bi me odveli ili pritvorili, to je nanosilo nezamislivu štetu njenom mladom i krhkom umu.
Pored brojnih hapšenja i pritvaranja, ponekad sam bila primorana da napustim dom da bih izbegla dalji progon, i morala sam da ostavim ćerku na čuvanje komšinici. Kako je rasla, bilo je prilika kada je ostajala sama kod kuće i brinula se o sebi. Jako sam joj nedostajala i postala je plašljiva.
Dan kada su me uhapsili sedmi put bio je prvi dan letnjeg raspusta moje ćerke u osnovnoj školi. Sedam ili osam policajaca je provalilo u moj dom, stavili su mi lisice i rekli da sam na onlajn poternici i da moraju odmah da me uhapse. Zatim su počeli nezakonito da pretražuju moju kuću i planirali su da me odvedu.
Moja ćerka je bila jedina osoba kod kuće i mnogo se uplašila i počela je da plače. Policajci su je pitali da li i ona praktikuje Falun Gong. Nije odgovorila, već je samo ponavljala: „Moja mama je dobra osoba.“
„Ne boj se“, ohrabrila sam je, „mama nije uradila ništa loše trudeći se da bude dobra osoba.“
To je bilo najmučnije iskustvo sa kojim sam se suočila tokom progona. Odveli su me iz grada i lokalna policija me je označila kao „važan slučaj“. Dok sam bila zatvorena, čekajući suđenje, održavala sam jake ispravne misli i u tišini molila Učitelja za pomoć. Istovremeno, potpuno sam poricala zli progon.
U međuvremenu, drugi praktikanti su vest o mom hapšenju poslali u inostranstvo. Policija je rekla da su im telefoni bili bombardovani pozivima praktikanata iz inostranstva. Postali su veoma uplašeni. Mesec dana kasnije, pustili su me iz zatvora.
Onog dana kad sam se vratila kući, ćerka me je čvrsto zagrlila i rekla: „Mama, onog dana kad su te odveli, otišla sam da molim Učitelja ispred njegovog portreta da ti pomogne da se uskoro vratiš kući.“ Takođe je sanjala dva sna u kojima joj je Učitelj rekao: „Tvoja mama će se uskoro vratiti.“
Pustili su me uz kauciju, a policija je rekla da mogu da me vrate u zatvor bilo kada.
Moji roditelji su do tada oboje preminuli, a zbog nedostatka moje brige, uz surovo društveno okruženje i narušene društvene norme, moja ćerka je postala buntovna i njen uspeh u školi je naglo opao. Odlučila sam da sa njom napustim Kinu.
Uspešno smo se preselile u SAD i moja ćerka je imala sreću da počne da uči klasični kineski ples na Akademiji umetnosti Fei Tian u Njujorku. Imala je već 14 godina i smatrali su je malo starom za početnicu u plesu, jer nije imala nikakvu osnovnu plesnu obuku.
Zahvaljujući izuzetnom okruženju za učenje i obuku na akademiji, moja ćerka je brzo napredovala i u akademskim studijama i u plesnoj obuci. Počela je ozbiljno da se kultiviše u Dafi i marljivo je učila, neprestano ispravljajući svoj pogrešan način razmišljanja kako bi poboljšala svoj šinšing (karakter). Jednom mi je rekla: „Mama, da smo ostale u Kini, bila bih uništena.“
Moja ćerka je postala veoma pažljiva. Svaki put kada dođe kući za vreme školskog raspusta, insistira da mi pomogne u kućnim poslovima. Veoma je samodisciplinovana, sve drži pod kontrolom i nikada ne zabušava. Kao i mnogi drugi studenti Fei Tiana, postala je sve izvanrednija. Kroz svoju kultivaciju, naučila je da gleda unutar sebe kada naiđe na probleme i transformisala je svoju ranije lošu narav.
Neki naši rođaci su joj predlagali da promeni profesiju nakon što diplomira na koledžu Fei Tian. Međutim, rekla mi je: „Mama, ovde sam stekla veoma dobro obrazovanje. Odlučna sam da budem izvanredna u plesu. Volela bih da upišem master studije plesa kada završim koledž. Takođe se nadam da ću ići na turneju sa Shen Yun-om da objašnjavam istinu ljudima.“
Ispričala mi je da je sanjala san u kojem su je pitali da li želi da bude plesna zvezda među običnim ljudima ili plesačica u Shen Yun-u. Odlučno je odgovorila da želi da bude u Shen Yun-u. Moja ćerka je uzbuđena i zahvalna što je student na koledžu Fei Tian.
Moja ćerka je takođe doživljavala bol i povrede tokom plesne obuke, ali je uvek gledala na takve probleme iz perspektive Dafa kultivatora. Na kraju je uspela da ih prevaziđe i sada je veoma zdrava. Kao njena mama, i ja se preispitujem i ispravljam svoje propuste u kultivaciji i zajedno radimo na jačanju naših ispravnih misli.
Osećam neizmeran ponos i zahvalnost što je moja ćerka izabrala divan put u ovom kritičnom trenutku kada ljudski moral tako brzo opada. Trenutno stiče odlično obrazovanje na koledžu Fei Tian, koje se zasniva na istinskoj tradicionalnoj kulturi kineske civilizacije duge 5.000 godina.
Često razmišljam o jednoj praktikantkinji u Kini. Godine 2001, njen muž, koji je takođe bio Dafa praktikant, prisustvovao je sa mnom konferenciji za štampu sa medijima iz inostranstva, gde smo imali za cilj da objasnimo istinu o Falun Dafi i razotkrijemo okrutni progon praktikanata od strane KPK. Ubrzo nakon toga, policija ga je uhapsila i kasnije je preminuo od posledica torture. Imao je samo 38 godina, ostavivši za sobom ženu i njihovog desetogodišnjeg sina. Često mislim na nju i pitam se kako se snalazi u tako neprijateljskom i opasnom okruženju, i tiho se u srcu molim za njih.
Ubrzo po dolasku u SAD, naišla sam na izveštaj NTDTV-a u kojem je američki novinar, Filip Pan, intervjuisao grupu praktikanata Falun Gonga koji su 2001. godine bili proganjani u jednoj psihijatrijskoj bolnici. Bila sam šokirana, jer je to bilo vreme kada smo potvrđivale Dafu rizikujući svoje živote. Osetila sam veliku zahvalnost prema ovom novinaru iz The Washington Posta.
Među intervjuisanim praktikantima, svi su koristili svoja prava imena osim mene. Koliko znam, novinar nije otkrio njihova imena u svom izveštaju da bi zaštitio njihov identitet. Pamtim ga kao veoma ljubaznog mladića, bistrog i ispravnog.
Volela bih da ga mogu ponovo videti i ispričati mu o mojoj ćerki i meni, o našem novom životu u SAD, i reći mu da će svi dobrodušni ljudi imati svetlu budućnost..
