Ja sam majka četiri ćerke, a moja druga trudnoća je donela trojke. Tokom praznika i odmora, moje ćerke, zetovi, unuci i više desetina ljudi bi se okupili kod mene. Igrali bismo se i smejali, i svi su uživali. Kuvala sam im omiljena jela, i lepo bismo se proveli zajedno kao porodica. Međutim, kada bi se oni vratili svojoj kući, moj dom bi ostao veoma tih, a moje srce bi osećalo prazninu i usamljenost.
Prisećajući se dana kada sam se brinula o svima njima tokom njihovih postporođajnih perioda, pomažući svakoj od njih oko bebe, setila sam se kad su kasnije vodile svoju decu da se igraju, a ja sam često oklevala da izađem, želeći da ostanem kod kuće i učim Fa, ali nisam mogla. Morala sam da idem sa njima da čuvam njihovu decu.
Sada, kada su moji unuci odrasli i krenuli u školu, moja deca me više ne vode sa sobom kada izađu da se provedu. Kada sam izrazila želju da im se pridružim, niko nije pristao da me povede. Kao da se zanemaruju svi napori i žrtve koje sam činila tokom godina, ponekad sam se osećala duboko uznemireno.
Različite negativne emocije poput osećaja nepravde, nezadovoljstva, pritužbi i zameranja stalno su se pojavljivale u mom umu, i često sam plakala i osećala tugu. Ali onda bih se podsetila: „Zar ovo nisu samo osećanja?“
Učitelj je rekao:
,,...Puno je vezanosti koje su izvedene iz osećanja, i mi za njih moramo manje mariti, da bi ih se svih, u nekoj tački, u potpunosti oslobodili.” Džuan Falun
Deca se sada okupljaju i zabavljaju tokom praznika ili odmora, izlaze i opuštaju se normalno. Kada sam pogledala unutra, ponovo se javila želja za uzbuđenjem, strah od usamljenosti i osećaji zavisti, ljubomore i zameranja. Kada su se te stvari pojavile, slala sam ispravne misli da ih eliminišem. Tada bi moj um postao uravnotežen, i ja bih se osećala srećno zbog svoje dece. Znam da treba da usredsredim svoje vreme na obavljanje tri stvari, više učenja Fa i spasavanje više ljudi. Ovo treba da radim!
Na putu potvrđivanja Fa i spasavanja živih bića, često se javljala usamljenost. Pre pandemije, objašnjavala sam istinu i delila materijale sa drugom praktikantkinjom. Ali prestala je da izlazi tokom pandemije.
Poslednjih godina, kada sam noću delila materijale, izlazila sam sama, uglavnom stavljajući materijale na kvake na vratima automobila u industrijskim zonama. Slala sam ispravne misli pre izlaska. Obično sam nosila desetine flajera sa sobom i trebalo bi oko sat vremena da ih podelim.
Jednom, na putu kući, dok sam gledala u noćno nebo i kako stalno prolaze vozila i ljudi, ponovo se javilo osećanje usamljenosti. Osećala sam da bi bilo mnogo bolje da sa mnom pođu i drugi praktikanti! Biti sam može pomoći da se neko oseća usamljeno. Ali tada sam shvatila da sa Učiteljem i Fa nisam sama. Kada sam to shvatila, moja usamljenost je nestala.
Kada sam se vratila kući, nisam mogla a da ne osetim beskrajno poštovanje i zahvalnost. Poklonila sam se sa poštovanjem, gledajući u nebo, zahvalna na Učiteljevoj brizi i zahvalna na Dafinom spasenju.
