Moje današnje iskustvo nosi naziv "Aranžmani." Hteo bih da govorim o otklanjanju svojih nedostataka kroz aranžmane Učitelja i mom putu kultivacije tokom povratka iz Grčke za Australiju. U korenu svega što radimo postoji uzrok, a ponekad je tako teško prepoznati taj uzrok, i da li dolazi s ispravnog mesta, bilo zato što je skriven iza vezanosti, ili nedostatka. Veći deo života sam putovao radi posla, ili da bih doživeo svet. Hteo sam da vidim i doživim što je više sveta moguće. Putovanje je bilo jedan od mojih nedostataka, koje sam mislio da sam uklonio kultivacijom. Koristio sam opravdanje da putujem i kombinujem Hongfa (širenje Falun Dafe). Da, moje srce je bilo na pravom mestu jer je želelo da spašava živa bića, ali nedostatak je i dalje bio skriven, i nije bio do kraja odstranjen. Naravno da je bio na drugačijem nivou, ali negativni koren je i dalje trebalo iščupati.
Još jedno od mojih razumevanja tokom ovog putešestvija kroz kultivaciju je da koje god odluke da donesemo, bile one dobre ili loše, uvek ima ispravnija. Iako odluka možda nije ona najispravnija, Učitelj će ipak za nas sačiniti aranžmane da spasemo živa bića i kroz sve to se kultivišemo. Na kraju je sve dobro, dok god napredujemo.
S prethodne konferencije za razmenu iskustava u Izraelu, imao sam gomile flajera na arapskom. Mi nemamo puno arapskih praktikanata, ako ih uopšte imamo, i ja sam osetio potrebu da i oni budu spašeni.
Moja prva stanica nakon napuštanja Grčke bio je Maroko, i ja sam planirao da 15 dana uglavnom budem na putu. Ukrcao sam se na voz na aerodromu i moje putovanje je otpočelo. Pre nego što sam stigao do Kazablanke, trebalo je presesti na drugi voz, a ja sam sišao na pogrešnoj stanici. Sledeći voz je išao za sat i dok sam počinjao da osećam frustraciju zbog svoje greške, setio sam se prethodnih iskustava i da se sve dešava s razlogom. Samo treba imati vere. Kupio sam čaj u kantini i dao flajer. Nisu pričali engleski, a ja nisam znao arapski ili francuski, što su dva glavna jezika koja se tu govore. Bilo je to pomalo kao kad kineski praktikanti ne znaju engleski, ali i dalje dele flajere. Dok sam čekao, došao je jedan Korejac i i pogledao bedž na mojoj tašni na kom je pisalo na engleskom "SOS - Hitan poziv na spašavanje Falun Gong praktikanata u Kini." Video sam da čita ovo. To je bila moja prilika, pa sam ga pozdravio, predstavio se i počeo da govorim. On je bio zubar koji godinama živi i radi u Maroku. Upitao sam ga da li je čuo za Falun Gong, a on je rekao da je čuo ponešto, ali ne puno, i da mu nije jasno zašto je progonjen. Objasnio sam mu istinu i takođe mu dao korejski flajer, jer sam uvek sa sobom nosio flajere na mnogim jezicima, budući da sam radio sa mnogim strancima i činjenici da putujem.
Ponovo u vozu, shvatio sam kako je sve priređeno i kakvi god da su moji izbori, uvek će biti aranžamana. Pre nego što sam stigao u Kazablanku, dva tamnoputa francuska studenta su sela do mene. Dao sam im dva francuska flajera, a oni su mi se osmehnuli i zahvalili se. Putovanje je tek počinjalo. Mnogi ljudi na koje sam nailazio su dobili flajer, bilo da je to na ulici, u prodavnici, na železničkoj ili autobuskoj stanici, na transportnom vozilu, ili u hotelu. Kako je to divno. Objašnjavao sam istinu i istovremeno se kultivisao, imajući veru i znajući da ću biti vođen, oslobađajući se od straha od nepoznatog, malo mareći za stvari, doživljavajući teškoće i iskušenja u mnogim oblicima, bilo da je to bio nedostatak konfora, prljava sredina, ili siromaštvo koje me je okruživalo. Na mom putu mnogi su me prevarili, ali s tolerancijom, stalno se prisećajući "Džen-Šan-Rena", jednostavno sam se trudio da za sve to malo marim. I dalje sam im davao flajer i priliku da budu spašeni. Mnoga deca bi mi potrčala u susret i uzela flajere, i prosledila ih svojim porodicama.
Pošto sam objasnio istinu jednom vodiču kog sam upoznao na jednom od svojih izleta u pustinju, on je zatražio flajere na svim jezicima koje sam imao, da bi prosledio turistima na koje bude nailazio. U tom času imao sam manjak arapskih flajera i brinuo sam se da ih neću imati dovoljno do kraja putovanja, pa sam rasporedio flajere tako da nešto ostane za svako selo koje ću posetiti. Bilo je čudesno. Jedan flajer bi dosegao mnoge. Na primer, dao bih flajer prodavcu u radnji, i dok bih kupio autobusku kartu za svoje sledeće odredište, osvrnuo bih se i video da ljudi iz drugih radnji takođe čitaju. Jedan flajer bi stigao do šest, ili više ljudi. Aranžman je bio zapanjujući. Osetio sam kako mi suze nadiru u oči. Ovo se desilo puno puta tokom mog putovanja. Milost Učitelja je ogromna. Objašnjavanje istine jednim flajerom se čudesno umnogostručilo. Ograničeni broj flajera je stizao do velikog broja ljudi.
Dok sam boravio u hotelu nadomak pustinje, upoznao sam poznatu englesku novinarku koja je tu greškom poslata, jer je trebalo je da odsedne na drugom mestu. Preko nje sam takođe upoznao snimatelja BBC i njegovu ženu, kojima sam takođe uspeo da objasnim istinu. Lokalni vodič je hteo da mu pokažem prvu vežbu i dam mu informacije. Narednog dana sam jahao na kamili kroz pustinju i prenoćio u beduinskom logoru, a onda ručao u selu praktično usred ničeg. Dok sam pokušavao da se popnem na kamilu, odbačen sam u vazduh i odjednom sam bio na zemlji i čuo svoje telo kako čini: krc, krc, krc. Moja prva misao bila je da je sve to dobro i da je sa mnom sve u redu - samo ustani. Bol je bio jak i nisam mogao da hodam niti da ispružim noge, kao da sam istegao mišić na bedrima. Rekao sam da sam dobro i popeo se na kamilu i krenuo. Razmišljao sam… zašto se ovo desilo? Je li to bilo samo rastvaranje karme, ili nešto više od toga? Takođe sam se setio da kad činimo dobro, spašavamo živa bića i dobro se kultivišemo, proći ćemo kroz neke muke. To je samo deo procesa, ali ja sam bio siguran da u tome ima nešto više. Da li je to trebalo da pomogne da se oslobodim svoje vezanosti da budem turista i avanturista? Ali ja i dalje radim Hongfa, pokušala je da se uvuče misao. Duboko unutra sam znao istinu. To je bio proces.
Moj poslednja dva putovanja na Bliski istok bila su sa ne-praktikantkinjom, dugogodišnjom prijateljicom, koja veoma podržava Dafu, i koja je možda praktikant budućnosti, pa je bilo lako deliti flajere, objašnjavati istinu i naprosto slediti prirodan tok na osnovu njenih putnih avantura i htenja. Ali ovaj put sam bio sam, i bilo je drugačije. Nisam se mogao skrivati iza bilo kakvih opravdanja. Nakon dugog, bolnog jahanja do logora, primetio sam da ostali turisti kreću u isti šator na večeru. Bio je tu engleski par, dve američke devojke i njihov marokanski taksista. Posle večere smo počeli da pričamo i ja sam im objasnio istinu. Ništa nisu znali o Dafi. Marokanski taksista je uzeo flajer i pokazao puno interesovanja. Ujutru mi je engleski par zatražio da im pokažem prvu vežbu, jer su rekli da su me videli kako sam onomad u hotelu pokazivao vežbu vodiču, pa su hteli da je isprobaju. Kad je to obavljeno i kad sam im dosta toga objasnio, razmenili smo mejlove i ja sam ponovo pošao sledećom rutom do sela. U selu, beduinske porodice naravno da nisu pričale arapski, samo njihov sopstveni dijalekat. Nisam imao flajer, ali sam ipak jedan dao ocu i on ga je jedno vreme gledao, a vodič mu je rekao nekoliko reči. Pogledao me je i rekao vrlo dobro na svom dijalektu, sa palcem uvis. Duboko u sebi je znao. Na povratku sam razmišljao o tome kako će svi ti ljudi u zemljama trećeg sveta bez televizije, struje i tople vode, koji žive u kućama od blata i kamenja, bez ikakvog oblika medija ili novina, saznati za Fa? Onda sam se setio Učitelja kako je rekao nešto u stilu, kako ja shvatam, da će svi dobri ljudi biti sačuvani za budućnost da bi dobili Fa.
Na mom putu autobusom za Marakeš, kondukter je sedeo pozadi, do mene, i ja sam mu dao flajer. S puno teškoće u komunikaciji, koristeći mimiku, shvatio sam da su on i drugi kondukter vlasnici autobusa. Pozvali su me da prenoćim kod njih kući, i ja sam prihvatio. Kad smo najzad stigli u njihov stan, tamo je bilo odselo još troje, četvoro ljudi. Ponudili su mi hašiš, da pušim s njima, i vino da pijem, jer u Maroku je uobičajeno piti i pušiti. Zahvalio sam se i odbio. Svima sam dao flajere i objasnio koliko sam mogao o Fa i progonu. Jozef, jedan od vlasnika autobusa mi je rekao "U našoj kulturi moramo biti dobri domaćini kad naiđemo na stranca, jer bi on mogao biti prerušeni božji glasnik." Te noći sam još jednom shvatio ogroman značaj misije svakog učenika Dafe i to da svi čekaju na nas.
U Marakešu sam naleteo na Amerikanke s taksi vozačem iz pustinje. Rekao mi je da je već pogledao vebsajt Falun Dafe i pokazao ga svojoj ženi. Organizovali smo se da zajedno odemo u Esuiru na Atlantskoj obali, dan pre nego što će one otići u SAD, a ja na svoju sledeću destinaciju, u Indiju. U Esuiri su devojke izašle napolje, dok je taksista ostao nazad i rekao mi da će ranije leći, i upitao me da li bih ga posle naučio vežbe. Kad je došlo vreme za to, on je već bio padao u san, a ja nisam hteo da navaljujem, pa sam ga učtivo upitao da li je i dalje raspoložen. Naravno, rekao je, "Ako me sada ne naučiš, kada ću ponovo dobiti priliku?" Ponovo sam osetio kako mi nadiru suze.
Upotreba internet kafea je bio još jedan sjajan način da se predstavi Dafa i objasni istina, jer su kafei uvek bili puni lokalaca. Čim bih završio sa pregledom svoje pošte, pre odlaska bih dao flajer svakom čoveku za kompjuterom. Tako su imali priliku da na licu mesta posete vebsajt.
Mislio sam da će stvari ići mnogo lakše na mom putu za Indiju, ne znajući da je Maroko bio samo jedan stepenik za moju pripremu za sledeće bombardovanje nedaćama i testovima. Prvih nekoliko noći sam odseo kod praktikanta u Nju Delhiju, pre nego što ću se otisnuti na svoje putovanje kroz Severnu Indiju. Ti prvi dani su bili toliko teški za mene, jer nikad nisam video, njiti doživeo toliko siromaštvo, haos, prljavštinu i ljude koji su bukvalno gladovali i spavali na ulicama. Nisam želeo da budem tu. Moja ljudska strana je samo htela da ode i vrati se u civilizovanu Australiju. Pomisao na još 20 dana u Indiji je bila poražavajuća. Bilo je to previše. U Delhiju i Agri nije bilo toliko lako deliti flajere ljudima. Reakcija nije bila kao u Maroku i na drugim mestima, koja sam posetio na prethodnim putovanjima. U Sri Lanki, nekoliko godina ranije, za pola sata bi nestale hiljade flajera, a ljudi bi dotrčavali s druge strane ulice da uzmu flajer. Ovde je bilo drugačije. Je li to karma ove zemlje? Jesam li ja u pitanju? Šta sam radio kako ne treba? Nisu li moje misli nedovoljnjo ispravne? Iako su neki ljudi naravno uzimali flajer i uspeo sam da objasnim istinu nekim studentima Islamskog univerziteta, to nije bilo dovoljno. Kad sam ovo pomenuo praktikantu kod kog sam bio odseo, on mi je rekao "Ali ti si ovde došao kao turista, na odmor, ti nisi ovde zbog Hongfa!" Ovo me je dotaklo. Nisam puno reagovao i otrpeo sam, ali se nisam složio s njim i zaista je trebalo da pogledam unutar. Shvatio sam da postoji razlog zašto čujem ovo. Pogledao sam unutar i shvatio da u potpunosti treba da se oslobodim hvalisavog mentaliteta, predstava o potvrđivanju sebe umesto Fa, mislima kao: vidiš, to sam ja uradio za Dafu, ovde sam podelio toliko puno flajera, onde sam podelio toliko puno flajera, ili ja sam uradio to i to, skupa sa žudnjom i ljudskim predstavama da putujem i upoznam svet. Moje srce je uvek bilo na pravom mestu, ali bilo je teško videti skriveno đubre zakopano dublje unutra. U tom času sam ponovo čvrsto rekao sebi, prihvati ovu sredinu, prihvati ovu situaciju i patnju oko sebe, i zapitaj se zašto si zaista ovde.
I tako je počelo moje putovanje. Uzeo sam puno postera i flajera i krenuo za Radžastan. Sve se magično promenilo. Ovaj put je reakcija bila sasvim drugačija. U vozu sam sedeo i pričao sa jednim čovekom, i do kraja našeg razgovora on mi je rekao da sam veoma uverljiv i da će svakako saznati više o praksi. U svakom gradu koji bih posetio, tražio sam u prodavnicama da se stave posteri. Išao sam ulicama deleći flajere i kačeći postere. Čim bi jedan poster bio okačen, odmah bi se mnogi okupili da pročitaju. Mnogi su me pitali da li će neko doći da ih uči. Jedan mali dečak je rekao, "Ovo je zaista dobro i besplatno je, moji roditelji slede svog Gurua, ali ja ću im ovo pokazati, pa ćemo možda svi početi da vežbamo."
Na turističkim lokacijama koje sam posećivao, bilo da su to palate ili muzeji, svi koji su tamo radili, uključujući obezbeđenje, konobare, policajce i recepcionere su dobili flajer. Bilo je divno. Osećao sam da su se stvari duboko u korenu promenile. Moj cilj putovanja činio se još čistijim. Na jednoj turističkoj lokaciji sam upoznao dve žene koje su radile na Viktorija univerzitetu. Jedna je bila profesor, a druga administrativni radnik. Istinski sam želeo da im objasnim istinu, ali naprosto nisam znao kako. One su otišle i ja sam bio razočaran sobom. Ponovo sam ih sreo na drugoj turističkoj lokaciji, u drugom gradu, ali sam imao sam blokadu i nisam se mogao snaći da im kažem. Mislio sam da sam propustio priliku i jako sam se zabrinuo. U drugom gradu, u muzeju sam ponovo nabasao na njih. Znao sam da mi Učitelj daje ovu priliku. Hoću li prebroditi ovo, ili ne? Tako sam im rekao da vežbam Falun Dafu. Obe su čule za Dafu, ali jedna je uzvratila rekavši, "Ali ja ne shvatam zašto se progoni, mora da nešto nije u redu s tim." To je ono zašto je trebalo da objasnim istinu. Tu je postojala smetnja koju je trebalo razjasniti. Posle toga ih više nisam ponovo sreo.
Na železničkoj stanici sam sreo jednog Engleza i ponovo nisam znao kako da pomenem Falun Dafu. Iako je naš susret bio kratak, pomislio sam da pošto imam vere, nadam se da ću ga ponovo sresti, ako to treba da se desi. U drugom gradu sam ponovo nabasao na njega sa kćerkama, i on me je pozvao da sednemo da pojedemo kolač. Njegova žena je stigla nekoliko minuta kasnije, i mogao sam da im kažem o Dafi i progonu. Rekla je da je bila u Indiji sedam puta tragajući za spirituelnom praksom, i da bi ovo moglo biti to. Prethodno je vežbala jogu i rekla je da joj se dopada to što čuje o Dafi, pa sam im dao flajere i otišao. Suze su mi ponovo navrle.
Poslednjih šest dana mog putovanja sam organizovao da zajedno sa lokalnim praktikantom otputujemo na sever, u Kulu i Manali, u ravnice Himalaja. Blo je sjajno što putujem s nekim ko govori Hindu. Kad smo stigli u Manali, pošto smo podelili nešto flajera u lokalnim prodavnicama, odlučili smo da posetimo lokalnu školu. Ušli smo unutra i krenuli da razgovaramo sa direktorom o Dafi, i u sledećem času ona je već okupljala 600 učenika da bismo ih mogli naučiti vežbe i predstaviti im praksu. Bilo je neverovatno. Dala nam je adresu škole i upitala možemo li joj poslati primerak Falun Gonga i Zhuan Falun.
Posle tog iskustva smo odlučili da uzmemo vozača i otputujemo na jug, stajući usput u svakoj školi na koju naiđemo. Jedan budistički manastir koji smo posetili imao je informacije o progonu Tibetanaca na spoljnoj strani zida. Sveštenik kog smo upoznali nije govorio Engleski, ali je znao za Učitelja Lija i progon Falun Gonga. Dopustio nam je da stavimo materijale za objašnjavanje istine na zid i rekao za to mnogim sveštenicima koji su ušli da pogledaju. Većina škola koje smo obišli dopustila nam je da ih učimo vežbe i predstavimo Fa.
U jednom trenutku smo stali na čaj posle duge vožnje, i prva osoba koju smo sreli tamo bila je direktor škole. On nam je rekao koga sledeće da odemo da posetimo. U suštini je jedna stvar vodila do sledeće. Bilo je čarobno.
U sledećoj školi srednjoškolci su bili otišli na ekskurziju, pa nas je direktor poslao u susednu osnovnu školu. Pošto smo završili pokazivanje vežbi, direktorka je rekla da je ono što radimo divno i da se nada da ćemo se ponovo vratiti da naučimo i starije učenike. Jedan nastavnik kome se dopalo ono što radimo, upitao je da li bismo hteli da popričamo sa nekim drugim nastavnicima. Naravno, rekli smo. Odvela nas je u školu gde se 40 nastavnika, od kojih je svaki predstavljao drugu školu, jednom mesečno okupljalo. Ušli smo, predstavili se i predstavili Dafu kao višu nauku. Na engleskom sam im ispričao o svom iskustvu, a drugi praktikant je objasnio eksperiment sa molekulima vode. Zatim sam im pokazao vežbe i svi su uzeli poster da ga stave u svoju školu. Takođe su bili veoma srećni što smo im ponudili da im pošaljemo knjige u svaku od škola.
Tokom moja dva poslednja dana boravka u Indiji, trebalo je da idem da jašem slona u rezervatu u džungli. Bilo je to veoma iskušavajuće, jer je to bila finalna ruta. Moja ljudska strana nije želela da popusti, i stvarno sam želeo da to uradim. Upitao sam se, "Treba li da potrošim toliko novca za ovo skupo isustvo, ili bi taj novac trebalo da iskoristim za knjige, da se pošalju svim školama koje smo posetili? Odgovor je bio jasan. Poslednja dva dana sam proveo u jeftinoj hotelskoj sobi. Učio sam, radio svoje vežbe i dao novac lokalnim praktikantima. Uradio sam šta je trebalo. Bez gubitka nema dobitka. Žrtvovao sam svoju vezanost radi opšteg dobra. Iskreno sam se zahvalio Učitelju.
Još jedno zanimljivo iskustvo koje sam imao je bilo kad sam viđao da mnogi praktikanti rade vežbe neispravno. Mislio sam da se to dešava samo u Australiji i nekim drugim zemljama, gde puno starijih praktikanata, pogotovu Kineza, netačno izvodi pokrete. U Indiji, svako kog bih korigovao bi mi se iskreno zahvalio, i praktikanti su me pitali rade li vežbe ispravno i hoću li im ukazati ako nešto nije. Takođe na površinskom nivou je bilo zanimljivo videti razliku između područja gde žive Hinduisti i Muslimani, u odnosu na one gde su Budisti. Razlika je bila velika. Hindu i Muslimanska područja su bila haotična, prljava i zagađena. Budistička područja, s druge strane, su bila mirna, veoma zelena, vrlo čista i sveštenici su se miroljubivo osmehivali.
Sad sam sam vraćao u Australiju. Kakvo neverovatno iskustvo. Stigavši tamo, osetio sam da sam sada konačno na odmoru. Kakva različita sredina. A ipak sam uzdahnuo duboko u sebi, jer sam znao da je je ovo naprosto novo poglavnje i novi nivo kultivacije. Ono u kom se vodi bitka protiv komfora, oduševljenja i lenjosti.
Hvala Učitelju i hvala svima.
