U poslednje vreme osećam da obične predstave postaju sve očiglednije prepreke u mojoj kultivaciji. Samo uklanjanjem ovakvog načina razmišljanja mogu izaći iz ljudskosti i krenuti ka božanskom.
Naučio sam iz predavanja učitelja Lija:
„Čovekovo telo izgleda baš ovako pod mikros¬kopom, što je sasvim drugačije od onog što vidimo golim okom. To je zato što naše oči stvaraju lažnu sliku, i spre¬čavaju nas da vidimo ove stvari." (Predavanje 1, Džuan Falun)
Razmišljao sam, sve što ljudske oči vide su lažne pojave, pa u primerku Džuan Faluna koji držim u ruci, ono što moje oči vide je knjiga u ljudskoj dimenziji, ali to ne odražava stvarnost.
Zatim sam se zapitao šta je pravi pojavni oblik? U tom trenutku sam osetio da je sloj mojih predstava o površinskom materijalu slomljen.
Ono što mi je Džuan Falun pokazao nije bila knjiga, već beskrajni slojevi Buda, Taoa i Bogova. Gledajući dalje, svi su oni bili Učiteljeva zakonska tela, a na dalje su bili slojevi i slojevi [kineskih] znakova „Istinitost-Blagost-Trpeljivost“.
Tada sam osetio da je sve u meni prazno i da u mom učenju Fa nema ni jedne smetnje. Shvatio sam da je čak i jedna ometajuća misao veliko nepoštovanje Dafe.
Shvatio sam da bismo, dok učimo Fa, trebali da ga čitamo sa načinom razmišljanja koji je slobodan od težnji i namera, sa pijetetom kom nema ravnog, i poštovanjem prema Učitelju.
U redu je sve dok razumemo površno značenje reči. Ali ne bismo trebali imati ideju da „vidimo konotaciju reči“, jer je to težnja.
U zavisnosti od nivoa našeg načina razmišljanja i šinšinga, konotaciju Fa nam pokazuju Bude, Taoi i Bogovi koji stoje iza ovih reči.
Tada sam shvatio da sam se i ja držao ideje da „videti znači verovati“.
Učitelj je rekao:
„Danas neki misle da taj par očiju može da vidi svu materiju, i sve predmete ovog sveta. Tako su ljudi razvili tvrdoglavu predstavu da je stvarno samo ono što se može videti tim očima – oni ne veruju u ono što ne vide. Nekad se za ovakve ljude smatralo da imaju slabu sposobnost poimanja, mada neki ne bi umeli da objasne zašto – ne verovati u ono što se ne vidi čini se krajnje logičnim. " (Predavanje 2, Džuan Falun)
Kada sam ranije učio ovaj deo Fa, uvek sam mislio da nisam osoba sa lošom sposobnošću poimanja, jer verujem u Bogove i Bude, i postojanje drugih dimenzija.
Ali mogao sam da vidim da predstava igra ulogu u sprečavanju da se saobrazim sa Fa. Mnogo puta me je pokolebao lažni izgled običnog sveta i sprečio me da razumem i rešim svoje probleme u kultivaciji.
Shvatio sam da je strah jedna od glavnih vezanosti koje sprečavaju praktikante da potvrde Dafu. Postoji mnogo vrsta straha, od kojih je najvažniji strah od progona.
Ali ko progoni praktikante Dafe? Naravno, ne radi se o policiji ili svetovnim ljudima, već o zlim faktorima koji stoje iza njih.
Da li bi se praktikanti Dafe trebali plašiti zla u drugim dimenzijama? Naravno da ne.
Na primer, kada zlo pokušava da progoni praktikante pod maskom karme bolesti, većina nas se ne plaši i ima jake ispravne misli. Možda ćemo se pomalo mučiti u procesu negiranja i uklanjanja zla, ali možemo ga tretirati s ispravnim mislima.
Ali kada se zlo pojavi u drugom obliku - manipulišući policijom da nas progoni, neki praktikanti se plaše i kriju se. Pa ako se ne bojimo zla u drugoj dimenziji, zašto se bojimo policije?
Pre nego što je progon počeo, nismo se plašili policije. Pa zašto se sada plašimo?
To je zato što smo formirali novu predstavu izvedenu iz predstave „videti znači verovati“: policija progoni praktikante Dafe.
Odraz ove predstave je naš strah, a ne naše istinske misli. To je baš kao primer sa studentom koji gazi biljku, kako je Učitelj ispričao u Džuan Falunu.
Nije preživela biljka ta koja se zaista plaši, već to predstavlja reakciju biljke na percepciju nastalu tako što je bila svedok kad je druga biljka zgažena.
Ono što zaista progoni praktikante Dafe je zlo u pozadini policije, a ne sami policajci, koji su životi koje želimo spasiti. Bez zla iza sebe, koji bi se policajac usudio da progoni praktikante Dafe!
Bez manipulacije, znajuća strana u policajcima aktivno bi tragala za praktikantima Dafe da bi čula istinu i bila spasena. Kada sam drugi put otišao u Peking da apelujem za Dafu, odveden sam u policijsku jedinicu na trgu Tjenanmen.
Vezali su me lisicama za stolicu, a policajac me je udario nogom uz pretnju: „Ako ne priznaš, poslužiću se nekim trikovima!“ Znao sam da je to zlo koje stoji iza njega.
Pa sam mu rekao: „Za policajca, to što kažeš je nezakonito. Takođe ću ti reći da sam se ja odrekao života i smrti pre nego što sam došao ovde.“
Čuvši moje reči, odmah je rekao "nemoj to reći ..." sa osmehom i otišao. Znao sam da se zlo iza njega raspalo.
Mnogo puta nas zavara ova predstava „videti znači verovati“, terajući nas da se fokusiramo samo na takozvanu manifestaciju trenutne dimenzije, i ograničivajući nas ljudskim principima.
U šali, ako biste mogli da vidite zlo u drugoj dimenziji kako vodi policiju na vas poput stada ovaca, ili manipuliše njima kao marionetama da vas progone, da li biste ih se i dalje plašili? Nimalo.
Svi znamo da je kultivacija otpuštanje ugleda, zarade i emocija običnih ljudi. Ali nekim praktikantima je to veoma teško da izvedu. Zašto je teško?
Mislim da je to zato što na njih utiče „videti znači verovati“, i što ove manifestacije sagledavaju kao previše stvarne.
Učitelj je rekao:
„To je zato što je veoma teško odreći se nečega dok smo suočeni s praktičnom koristi. Koristi su upravo ovde, pa kako možete da napustite ove vezanosti? To je ono zašto je teško." (Predavanje 9, Džuan Falun)
Kad sam 2000. hteo da odem u Peking da apelujem za Dafu, moja majka se nije složila. Jednog dana iznenada je počela da divlja, pobacala je sve saksije na pod, valjala se po podu i pretila mi nožem.
Rekla je: "Ako odeš u Peking, nećeš me više videti živu!" Moja sestra i ja smo pokušale da je ubedimo, ali nije htela da sluša, samo je plakala i vikala da neće preživeti.
Izašao sam iz njene sobe sa suzama u očima, podigao Džuan Falun i ugledao rečenicu čim sam otvorio knjigu:
„... tvoja prava majka je samo ona koja je dala život tvojoj duši.“. (Predavanje 6, Džuan Falun).
Bio sam veoma uzbuđen i rekao sam u svom srcu: „Učitelju! Sada sve razumem." Odneo sam knjigu na posao da je čitam.
Kad sam se uveče vratio, izgledalo je kao da se ništa nije dogodilo. Majka je pozvala moju sestru da me pita da li sam večerao, jer joj je bilo neprijatno da me pita direktno.
Neki kolege praktikanti su rekli da ne mogu da ostave ljubav prema svojim sinovima ili unucima. U stvari, vaša polazna tačka u ovom trenutku je na običnom nivou.
Kako se ljudsko biće može toga odreći? Ljudi treba da imaju ove stvari.
Dakle, kada je u pitanju odricanje, osećate se jako ogorčeno i da je to teško. Zapravo, polako meljete ove predstave. Naša kultivacija Dafe nije takva.
Učitelj je rekao:
„... Direktno radeći na svom srcu, mi kultivišemo Fa ...“ („Pristup kultivaciji“, Hong Yin III)
Oslobađanjem od predstave „videti znači verovati“, sagledaćemo istinu u Fa i moći ćemo da shvatimo iz Fa principa zašto se u kultivaciji moramo osloboditi emocija.
Da bismo izašli iz ljudskosti, moramo eliminisati ove stečene predstave. Ali ako se ovo temeljno „videti je verovati“ ne iskoreni, novostečene predstave će se nastaviti formirati.
Samo uklanjanjem predstave „videti znači verovati“ možemo stati sa formiranjem novostečenih predstava.
[Napomena urednika: Ovaj članak samo predstavlja autorovo trenutno razumevanje namenjeno deljenju među praktičarima kako bismo mogli da se „poredimo jedni s drugima u učenju, u kultivaciji“. („Solidna kultivacija“, Hong Yin)]
