Pošto vežbam Falun Gong, prijavljen sam policiji pre 11 godina. Sedam policajaca me je uhapsilo na putu do posla i zadržalo u okružnom pritvorskom centru.
U ćeliji je već bilo preko 10 zatvorenika i njihov odnos prema meni je bio tako-tako. U početku su me svakodnevno ispitivali policajci iz odeljenja bezbednosti, tako da nisam imao puno vremena za razgovor sa ostalim zatvorenicima.
Dva meseca kasnije, imao sam više vremena u ćeliji, tako da sam zatvorenicima, jednom po jednom, mogao da saopštim činjenice o Falun Gongu. Gotovo nijedan nije imao problema sa prihvatanjem činjenica i njihov odnos prema meni se popravio.
Biti dobra osoba
Kada je posao koji smo morali da radimo bio jednostavan, poput presavijanja plastičnih kesa, zatvorenicima sam često pričao priče koje su voleli da čuju. Ponekad su mi posebno tražili priče. Zatim sam razgovarao o kineskoj 5000 godina božanske kulture i ispričao im drevne priče o kultivaciji. To im je pomoglo da sagledaju ateizam Kineske komunističke partije (KPK) i da preispitaju teoriju evolucije.
Takođe sam objasnio kako je Falun Gong doneo koristi praktikantima i društvu u celini i kako je bivši lider KPK Đijang Cemin pokrenuo progon Falun Gonga, plašeći se ogromne popularnosti te prakse. Od mene su takođe saznali da se Falun Gong vežba u mnogim zemljama sveta, uz svedočanstva nekih zapadnih praktikanata. Nekoliko njih je zaista shvatilo da je Falun Gong sjajan, i sa su praktikanti dobri ljudi. Takođe su iskazali duboko poštovanje prema učitelju Liju zbog predstavljanja prakse u javnosti.
Ovo je bila tranzitna ćelija, sa ljudima koji su sve vreme dolazili i odlazili. Nove su dovodili jednom na četiri ili pet dana, dok bi neko bio premeštan svakih nekoliko dana. Uvek sam se trudio da svima koji bi došli ispričam o Falun Gongu. Više od 80% njih složilo se da napusti KPK i njene omladinske organizacije nakon što je saznalo kako režim ugnjetava nevine ljude, uključujući Falun Gong praktikante.
Zbog svog poznavanja zakona, povremeno sam pomagao zatvorenicima u ćeliji oko dokumenata za podnošenje sudu. Pomogao sam dvojici muškaraca za koje se činilo da im je učinjena nepravda da napišu žalbe, i obe su uspele. Za mladića prvobitno osuđenog na tri godine, žalbeni sud je ukinuo presudu i pustio ga na slobodu. Drugi je bio seljak koji je osuđen na četiri godine. Tri dana nakon što je predao žalbeni dokument koji sam napisao, sud mu je poništio zatvorsku kaznu i kaznio ga samo sa 20.000 juana.
Ova dva incidenta takođe su mi donela poštovanje i divljenje ostalih zatvorenika u ćeliji. Jedan od njih bio je mladić pritvoren zbog krađe benzina. Otac mu je preminuo kad je bio vrlo mlad. Smatrao me je očinskom figurom i mnogo puta me pitao da li bih mu bio kum. Kada se na kraju zaista i oženio, želeo je da mu budem svedok.
Zatvorenici su od mene saznali koliko je KPK užasna. Često su pričali viceve da bi se podsmevali korumpiranim zvaničnicima KPK.
Budući da sam insistirao da sam nevin, da samo izražavam svoju slobodu verovanja i odbijao da priznam da sam učinio bilo šta loše vežbanjem Falun Gonga, stražari nisu mogli ništa protiv mene. Četiri meseca kasnije, poslali su špijuna u ćeliju da pokuša da prikupi „dokaze“ o meni. Ovaj špijun je tvrdio da je bio praktikant. Nakon razgovora s njim manje od 20 minuta, znao sam da je špijun, ali sam to prećutao.
U roku od tri dana, svi u ćeliji su znali da je on tu da me špijunira. Ponekad su ga prozivali dok su mu stavljali lisice kao da ide na ispitivanje. U stvari, tada su ga policajci pozvali da jede sa njima. Jednom kad sam prolazio pored sobe za ispitivanje, kroz malo otvorena vrata mogao sam da vidim kako špijun ruča sa policajcima, a na stolu je bilo nekoliko jela. Kada ga nije bilo u blizini, drugi zatvorenici su me podsećali da mu ne dopustim da me prevari.
Ta osoba je otišla za nedelju dana i više se nije vratila. Laknulo mi je i zato što sam mu objasnio činjenice o Falun Gongu, a što zna šta mu je činiti.
Hor u ćeliji
Jedno vreme posao koji smo morali da radimo bio je naporan. Morali smo da radimo do kasno uveče, a ponekad i do jutra. Da bismo ostali budni, jedna osoba je predložila da naizmenično pevamo pesme. Svi su se složili.
Nisam dobar pevač i često nisam u tonu. Verovatno bih mogao da pevam sa grupom, ali ne sam. Kada je došao red na mene da pevam, objasnio sam ovo i nadao se da će me preskočiti. Ali nije uspelo i niko se nije pomaknuo.
Razmišljajući o praktikantima koji su toliko žrtvovali - čak i svoje živote - da bi potvrdili Fa, kao i da bi spasili ljude, znao sam da ovo nije ništa u poređenju sa tim. Plus, ovo je bila prilika da se ljudi spasu. Tako sam zapevao „Falun Dafa je dobra“. Da budem iskren, u suštini sam uzvikivao svaku rečenicu. Na moje iznenađenje, svima se svidelo. Dali su mi dugačak aplauz i zatražili još jednu pesmu.
Rekao sam ne, ali oni su aplaudirali i insistirali. Tada sam se setio da znam i drugu pesmu, pa sam počeo:
Budi spašen (De Du)
Pali smo u ovaj lavirint
Bespomoćni, izgubljeni, nemoćni da pronađemo put
Posle traganja hiljadama godina
Jednog dana Učitelj se ponovo pojavljuje
Budi spašen, budi spašen
Molim te, ne propusti ponovo ovu priliku.
Ovog puta trudio sam se da svaku reč izgovorim jasno i tihim glasom. Verovatno dirnuti divnim stihovima, iskreno su pljeskali i uzvikivali: „Divno! Divno!"
„Stihovi su zaista izvrsni!“ rekao je vlasnik male reklamne kompanije.
Zatim su me zamolili da ih naučim obe pesme. Ovo je bilo bez presedana - bez obzira ko je ranije pevao, niko nije želeo da nauči da peva njihove pesme.
To me je dirnulo i shvatio sam da bi to bio sjajan način da se povežu sa Dafom. Zato sam se potrudio i naučio ih stihove jedan po jedan. Nakon vežbanja dve večeri, svih mojih 17 cimera iz ćelije, osim jednog (šef ćelije koji je želeo da izbegne nevolje) naučili su obe pesme.
Treće večeri zamolili smo sve da otpevaju pesme pojedinačno kako bismo videli da li ih znaju. Tada smo svih 16 zajedno zapevali: „Falun Dafa je dobra, Falun Dafa je dobra ...“ Glasno i jasno, naši glasovi su putovali daleko ...
Svako od nas je bio srećan i uzbuđen. Tokom te nedelje, skoro svake večeri, imali smo oko pola sata vremena za hor dok smo pevali „Falun Dafa je dobar“. Zatvorenici u drugim ćelijama takođe su nas čuli i aplaudirali.
Zanimljivo je da nas stražari nisu zaustavili. Prolazeći, samo su se osmehivali i nastavili da hodaju. Činilo se da su mnogi od njih takođe znali da je Dafa dobra.
Prošlo je više od 10 godina, ali još uvek sam toliko dirnut tim sećanjem. Verujem da će pesma „Falun Dafa je dobra“ živeti večno.
