Kada dva praktikanta imaju različita mišljenja kako da nešto učine, bitno je da nismo vezani za sopstvene ideje ili da insistiramo da se stvari se urade na ,,naš način”.
Primetio sam kada zadatak treba da se uradi, dva praktikanta mogu predložiti različita rešenja. Praktikant čija se ideja ne prihvati, možda će osećati da je bio u pravu ako se kasnije usvojena ideja ne pokaže kao dobra. Zatim se može desiti da kaže ostalima: da je zadatak urađen na njegov način, rezultat bi bio mnogo bolji. Neki praktikanti se mogu složiti s njim, što ga čini još sigurnijim u svoje mišljenje.
Mislim da ova vrsta mentalnog sklopa nije ispravna. Kada je već nešto urađeno, kakav god da je rezultat, to postaje istorija koja se ne može promeniti, i ne treba razmišljati: „Da je urađeno na moj način…”
Moje razumevanje je da uspešna implementacija nekog zadatka zavisi od unutrašnjih faktora onog ko ga sprovodi, njegovog mentaliteta i načina rada, kao i od spoljnih faktora koji se odnose na zadatak.
Čak i ako imamo različite ljude koji rade istu stvar, koriste iste metode, rezultat može biti različit. Svako je različit i faktori koji sa sobom donose su različiti, i njihov uticaj na sam posao će biti različit. Rezultat može biti bolji ili može biti gori. Stoga ne bismo trebali biti vezani da radimo stvari na određen način, jer to nije jedini odlučujući faktor.
Kada jedan praktikant ne radi dobro posao, drugi praktikant bi trebao da mu pomogne da bolje uradi, ne poričući rezultat dok se mašta o: ,,Da se stvari čine na moj način”. To ne pomaže našoj kultivaciji, a može pojačati nečiju vezanost za sebe.
Primećujem da je ova vrsta mentalnog sklopa postala navika za svakodnevne ljude i neke praktikante. Želim da nas podsetim da obratimo pažnju na ovo i da ne dozvolimo da naše vezanosti za sebe stoje na putu tokom kolektivnog napora objašnjavanja istine.
