Počeo sam da vežbam Falun Dafu s mojom majkom 1998 godine, kad sam imao samo nekoliko godina starosti. Tokom godina sam video mnoge izuzetne prizore u drugim dimenzijama, a neke bih hteo da podelim ovde.
“Pedeset”
Kad sam bio dete, posetio sam Nantianmen [Južna nebeska kapija, koja je po kineskoj legendi prva velika kapija za ulazak u Nebesku palatu] u drugoj dimenziji. Sećam se kako stojim ispred svetlog, crvenog ulaza s osećajem strahopoštovanja.
Zlatni zmaj u prirodnoj veličini ugraviran na jednom od stubova me je posmatrao svojim pronicljivim očima i koliko god da sam pokušavao, nisam mogao da izbegnem njegov pogled. Kao da je zmaj pokušavao da me nauči nekakvu lekciju. Činili dobra ili loša dela, ništa ne može izmaći pogledu s neba. Atmosfera svetosti je prožimala kapiju i njenu okolinu, mada je unutrašnjost kapije bila bez ljudi.
Dok smo odlazili od Nantianmena, odjednom sam ugledao gomilu ljudi kako stoje ispred mene. Ti ljudi su izgledali beli i providni, nalik konceptu ljudske duše. Međutim, za razliku od normalnih ljudi, oni su zračili milošću. Kružili su oko velikog, belog zida, naizmenično ga dodirujući. Radoznao, i ja sam otišao da ga pipnem i tada sam ugledao broj „pedeset“ kako se pojavljuje na površini.
I danas ostaje tajna za mene šta je značio taj broj. Imam predosećaj da je vezan za vreme. Možda je znak da je vreme ograničeno i da treba da iskoristimo priliku da se kultivišemo.
Čistilište u drugoj dimenziji
Jednom sam posetio drugu dimenziju ljudskog sveta. Tamne boje i turobno nebo prevladavali su u toj dimenziji. Vrlo depresivno. Većina stanovnika je bila izgbila svoju dušu, dok su im tela tumarala naokolo poput zombija.
Jedini ljudi tamo koji su bili budni i koji su zadržali svoje duše su bili praktikanti Falun Dafe, ali nas je bilo toliko malo da nas je po mojoj proceni bilo jedan na deset hiljada.
Kao praktikanti Falun Dafe, moja majka i ja smo pripadali grupi budnih. S druge strane, moj otac je egzistirao kao osoba bez duše. Mada je napustio Komunističku Partiju Kine, on se i dalje čvrsto držao svojih uverenja. Svaki praktikant Falun Dafe je imao primerak knjige Džuan Falun. Kad bi praktikanti dodirnuli svakog zombija ovom knjigom, deo njihove svesti bi se probudio. Ali bilo je nekih koji su previše izgubljeni i nisu se mogli probuditi, koliko god da smo se trudili. Moj otac je bio jedan od onih koji nisu uspevali da se probude.
U toj dimenziji je boravio jedan veoma zao duh. On je bio inkarnacija đavola, glasnogovornik Satane i aveti komunizma. Vozio je taksi, iz kojeg je bacao trezvene ljude u taj turobni svet. Zli duh me je posmatrao s mržnjom i besom. U nemogućnosti da me pretvori u bezdušnog, želeo je da me ubije. Nisam se plašio, jer me je štitio Učiteljev fašen. Taj zli duh je ljude video kao oruđe koje se koristi po volji. Uhvatio je dugokosu, bezdušnu ženu i pokušao da je upotrebi da mi naudi. U času kad smo stupili u kontakt, deo bezdušne žene je počeo da se pretvara u dim. Videvši ovo, osetio sam bol i tugu, znajući da će njena duša i telo biti potpuno eliminisani.
Shvatila sam da zli duhovi ne mogu da uđu u tela praktikanata Dafe, i da ih kontakt s njima čak uništava. Probuđena živa bića, s druge strane, su morala ostati predostrožna. Zli duhovi su ih mogli pretvoriti nazad u zombije, samo ako bi spustili svoj gard. U finalnoj sceni sam ugledao mali, šareni voz kako nosi učenike Dafe izvan tog turobnog sveta.
Oštar progon posle jednog pogrešnog koraka
U drugom iskustvu sam video da sam jednom bio beli feniks. Sa mnom je bio kolega praktikant, crveni feniks. Mi smo bili ptice koje žive u nebeskim domenima.
Jednog dana nas je Učitelj iznenada pozvao da mu dođemo. Ja sam stigao pre drugog praktikanta, i saznao sam da Učitelj ima nameru da predaje nebeski zakon u ljudskom svetu. U tom času sam osetio zavist. Nisam želeo da moj kolega praktikant dobije Fa i postane jači od mene. Stvorio sam dve crvene ptice da mu prepreče put i odgode njegov silazak u ljudski svet, u nadi da će tako izgubiti priliku da dobije Fa.
Kad je kolega praktikant konačno stigao do Učitelja, Učitelj ga upita: „Zašto kasniš?“ Odgovorio je da su mu dve ptice blokirale put. U tom času jasno sam osećao da Učitelj zna da sam ja odgovoran, ali ipak ništa nije rekao. Možda je znao da će posledica ovoga biti velika teškoća na mom putu kultivacije.
Kao što sam želeo, kolega praktikant je dospeo u ljudski svet posle mene. Oboje smo postali učenici Bude Šakjamunija. Možda zbog prethodne istorije, moja osećanja prema njemu su bila pomalo čudna. Niti sam ga voleo, niti mrzeo, ali sam zasigurno znao da ne želim da ga sretnem. Ako bi doputovao u isti grad gde sam ja, ja bih odmah otišao u drugi grad. Puno sam se mučio da ga izbegnem.
Pošto su moji postupci bili rezultat zavisti, i nastavljao sam da bežim od svoje greške kultivišući se u ljudskom svetu, bilo mi je zabranjeno da uđem u svetu zemlju Bude, mada sam bio na pragu. Koliko god da sam brzo ili visoko leteo, nisam uspevao da probijem tu nevidljivu barijeru koja mi je blokirala put. Pošto nisam uspeo da se suočim sa svojom greškom, nisam mogao da dostignem prosvetljenje.
Iz ovih iskustava sam naučio koliko je važno suočiti se sa svim neuspesima. Nadam se da će živa bića ceniti ovu priliku dobijenu u periodu Fa-ispravljanja i ceniti svoj život biranjem ispravnog puta.
Konačno, želim da se izvinim za moja nedela u prošlosti. Moj kolega praktikantu, molim te da prihvatiš moje izvinjenje!
