Imam 55 godina, belac sam, Evropljanin. Otac mi je bio inženjer, majka farmaceut. Uprkos mom poreklu u tipičnoj porodici srednje klase, život mi nije bio tipičan.
Nešto veličanstveno
Od ranog detinjstva i mog prvog pojma o sebi, bio sam istinski istraživač. Moje prvo otkriće bila je nauka: kao školarac, bio sam pretplaćen na naučne časopise, izvodio eksperimente i sklapao elektronske naprave. Satima bio mogao da provedem sam sa sobom, proučavajući i planirajući svoj projekat, sasvim udubljen u ono što radim. Moja porodica je verovala da ću postati naučnik, po uzoru na mog oca. Ali nikad to nisam postao. U nauci nisam pronašao ono za čim sam tragao.
Kasnije tokom detinjstva, imao sam veliku potrebu da se izrazim pisanom reči. Pisao sam sasvim posebna pisma ljudima s kojima sam bio blizak, i takođe sam pisao poeziju. Kasnije, kao tinejdžer, osetio sam da bih tu svoju poeziju mogao da pretočim u muziku, pa sam napravio bend. Postao sam frontmen rok benda – pevač i basista. U mojim ranim dvadesetim bio sam pametan, beskompromisan momak dobrog izgleda, sa sopstvenim, originalnim pogledom na svet. Sve ovo se odražavalo u mojoj muzici, i oni koji su imali priliku da je čuju su je obožavali. Imao sam velik potencijal da postanem rok zvezda. Ali nisam.
Služeći vojsku, nisam provodio puno vremena sa ostalima i zbog toga sam im već na prvi pogled izgledao drugačiji. Zbilja sam to i bio: Jednom nedeljno vojnici bi dobijali dozvolu za izlazak u grad, i svaka „normalna“ osoba je to koristila da se malo zabavi: popije piće i možda da bude u društvu devojaka. Ja sam svoj izlazak koristio da odem u biblioteku. Svake nedelje sam se vraćao u kasarnu natovaren literaturom. Kad nisam bio na dužnosti, prosto bih gutao knjige. Posle nekog vremena sam počeo da pišem svoju sopstvenu. Pre nego što je završen moj vojni rok, sa 19 godina, završio sam svoj prvi roman.
Nakon povratka kući sam nastavio da pišem i sviram. Zabava je za mene bila najdosadnija stvar na svetu. Dok su moji prijatelji izlazili i uživali u životu, ja sam radio na ostvarenju svojih snova. Znao sam da moram učiniti nešto vrlo važno, nešto veličanstveno, nešto što će uzdrmati svet. Takođe sam znao da je fokus od suštinskog značaja za svaki veliki poduhvat. Zato sam raspustio bend; stavio sam tačku na svoju muzičku karijeru i fokusirao se na pisanje. Verovatno sam imao sve potrebno da postanem poznat pisac. Ali nikada nisam postao poznat.
Sa 24 sam se zaljubio. Nisam imao puno prethodnog iskustva u vezama, ali to mi i nije bilo neophodno da bih odmah shvatio da je ona ta prava. Venčali smo se. Dobili smo jedno dete. I još jedno.
U novoj situaciji sam bio prinuđen da potisnem svoje snove. Njoj sam nesebično dao sve što sam imao – sve te duge godine pisanja i prekucavanja, komponovanja, stremljenja ka zvezdama. Postao sam običan čovek, koji radi običan posao i živi između ljubavi i mržnje, straha i oduševljenja – koji postoji za trenutak, a ne za večnost.
Kad živiš za trenutke, oni brzo prođu kraj tebe. Deca su rasla, a mi smo starili. Od maltene monaha u mladosti, postao sam tipičan svetovni čovek. Svet je delovao na mene, kako ne bi? Nepravda, nejednakost, nedostatak sloboda – sve to me je veoma pogađalo. Pošto tim povodom ništa nisam mogao, morao sam da živim s bolom iz dana u dan. Polako sam postajao ogorčen, neuravnotežen, ljutit čovek, koji vidi isključivo lošu stranu drugih i pronalazi mane svuda i kod svakog. Biti u toj koži nije bilo prijatno.
U nekom trenutku sam počeo da se pitam: kako se to desilo da odustanem od svojih snova; gde sam ih usput izgubio? Jesam li zaista bio poseban – ili je to bila moja fantazija?
Imao sam 40 kad sam završio svoj drugi roman. Velika izdavačka kuća je prihvatila da ga objavi, i to će mi doneti nešto od priznanja za kojim sam žudeo. Pomislio sam da je to moja poslednja prilika da nešto učinim, pa sam nastavio da pišem kao lud, da je ne bih propustio.
Sa 43 sam objavio svoj treći roman. Nastavio sam pišući pozorišne komade, jedan za drugim. Bio sam tako zauzet, ali kad bih pogledao preko tastature svog kompjutera, morao sam da priznam da se svet nimalo nije promenio. Nacije su ratovale zbog sićušnih interesa pojedinaca. Braća su postajala najveći krvnici. Policajci su bili najveći kriminalci, a degenerisani ljudi su obožavani kao sveci. Mržnja, laži i obmana svuda gde pogledaš. Ovako je decenijama – ljudi povređuju ljude, i to sve. Kako da živim na ovom svetu? Koji je krajnji cilj? Šta ja radim ovde, pobogu?
Sad imam 55 i plovim mirnim morem. Smisao života ima sasvim drugačije značenje. Kako sam dospeo ovde? Sad, to zahteva malo objašnjavanja.
Šta je kultivacija?
U drevnoj Kini su je zvali šiulijan - kultivacija duha i tela. Šta je kultivacija duha i tela? Zapadna civilizacija poznaje kultivaciju duha, i ona se najčešće sreće u religiji. Nastojiš da se vladaš u skladu sa principima religije, da se pokaješ i više ne ponoviš iste greške, dok se moliš svom bogu da te primi na boljem mestu. Mnoge religije su predstavljene na Zapadu pre i posle Hrista. Takođe je bilo puno van-religijskih načina kultivacije, ali nigde kultivacije duha i tela.
I na Istoku ima puno vrsta prakse kultivacije, poput joge u Indiji, čigonga u Kini, borilačkih veština. Ljudi tipično misle da borilačke veštine služe za borbu protiv neprijatelja, ili za samo-odbranu, ali ako je tako, zašto ih monasi upražnjavaju u manastiru? Od koga treba da se zaštitiš živeći u manastiru na vrhu planine? Zapravo, to je zato što je to način kultivacije, a kultivatori iz prošlosti bi napustili sekularni svet da se kultivišu u osami.
Ovo nas dovodi do krupnog problema. Dok su kroz istoriju prenošeni od usta do usta, većina načina kultivacije je izgubila svoje originalno učenje. Taiči je tipičan primer: Poznato je da je Džang Šanfeng, tokom Ming dinastije, predstavio pokrete Taičija, ali iza njega nije ostala ni reč njegovog učenja. Prema tome, da li je Taiči koji ljudi danas vežbaju pravi način kultivacije? Ne bih rekao. Savremeni ljudi ga vežbaju radi održavanja zdravlja, ali njime se ne može postići cilj kultivacije duha i tela. Oni čak ne znaju čemu je originalno služio.
Barem sam tako ja shvatio iz šiulijena koji vežbam već 13 godina – jedinog načina kultivacije koji sadrži i pokrete i učenje u svom originalnom, neizmenjenom obliku. Vrlo je poznat u Kini, ali ne baš toliko izvan nje. Pa, kako sam ušao u ovaj poseban način kultivacije, kako sam nabasao na njega?
Najveće otkriće
Bio je hladan, zimski dan u jednoj od turističkih metropola Evrope, gde sam se zatekao poslom. Održavala se velika politička konvencija, i grad je bio pod opsadom. Helikopteri na nebu, dok reke turista bauljaju preuskim ulicama. U svom ovom nemiru, nešto se isticalo: čovek u tridesetim je sedeo pokraj turističke atrakcije, malo podalje od gužve, s nogama u lotos poziciji, sklopljenih očiju. Izgled na njegovom licu je bio miran i uzvišen – izgledalo je da ne mari za minus 20 stepeni i svu ljudsku vrevu oko njega. Sedeo je kao da se nalazi u ljusci jajeta, a ja nikako nisam mogao da odvojim pogled od njega.
Prišla mi je njegova koleginica, i tada sam saznao da se u Kini progoni velika grupa ljudi – desetine miliona – zbog toga što vežba istu vrstu meditacije. Zove se Falun Gong, ili Falun Dafa. To je nešto zbilja drevno, ali kroz istoriju je prenošeno s učitelja na učenika, sve do ranih devedesetih, kad je predstavljeno javnosti i kao požar se proširilo Kinom. 1999, Komunistička Partija Kine se uplašila da će njena popularnost postati veća od njihove sopstvene, pa je zabranila Falun Gong. Od tada su mnogi ljudi stradali usled progona, a mnogi su i dalje meta brutalnog progona. Iz ovog razloga, praktikanti u inostranstvu se trude da podignu svesnost o progonu, demonstrirajući vežbe na miran način.
Informacije su bile sasvim nove za mene. Kao zakleti ateista, nikada me nije zanimalo ništa spiritualno, ali kao zemaljski čovek, jesam mario za ljudska prava. Zahvalan na saznanjima, rado sam prihvatio da uzmem flajer.
Ipak će proteći čitave dve godine pre nego što ga budem pročitao. Ljudi kažu da sve ima svoje vreme, a moje je došlo sa hitnim slučajem u porodici. Posle lekarskog pregleda i dobijenih rezultata, moja žena je bila ubeđena da je u terminalnoj fazi opasne bolesti. Njen otac je prethodno već umro od iste, i znali smo da zapadna medicina za to nema leka. To je ono kad ću se setiti kultivacije – nije li pominjano kako se puno ljudi u Kini izlečilo od ozbiljnih bolesti? Kako ono beše naziv?
Pronašavši flajer prekriven stvarima u fijoci, osetio sam da sam srećnik. Zajedno smo naučili pokrete i počeli da vežbamo.
Istovremeno sam počeo da čitam knjige Falun Dafe. To me je sasvim oduvalo. Na moje veliko iznenađenje, to nije bila nekakva mistična papazjanija sa značenjima skrivenim iza značenja, tako da ispadne da je autor jako velika sveznalica. Knjiga je bila direktna i jednostavna, napisana modernim jezikom, s referencama na naučne stvari. U uzbuđenju, progutao sam sadržaj knjige, praktično preko noći.
Moj pogled na svet se momentalno proširio. Jasno se sećam svojih misli: svet nije ova majušna čestica prašine pod nazivom Zemlja; svemir koji je okružuje nije hladno, tamno i neprijateljsko mesto – to je dom velikih prosvetljenih bića. Njihova priroda je Istinitost-Blagost-Trpeljivost. Što su dalje gore, ona su više blagonaklona.
Ogromno kosmičko telo, a s njim i nebrojene planete, zvezde i galaksije i vakuum između njih, i sve te smrtonosne pojave na zvezdama, uključujući crne rupe i bele patuljke – sve to je u savršenoj harmoniji. Sve je cool – samo ja nisam cool. Nisam u rezonanci s njima. Pa kako da se uštimujem prema toj univerzalnoj harmoniji? Pomoću ovog velikog načina kultivacije, eto kako!
Mesec dana pošto smo zajedno počeli da vežbamo, moja žena je saznala da su rezultati bili greška. Bila je zdrava i smatrala je da nema potrebe da vežba. A ja sam ostao, sve do danas.
Nema potrebe za bekstvom
13 godina kasnije, ja sam najbogatiji čovek na svetu! Kroz kultivaciju, stekao sam 1) natprirodno zdravlje, 2) energiju kakvu nisam imao ni kao tinejdžer, 3) spokoj koji mi pomaže da pronađem izlaz iz svake krizne situacije, 4) razumevanje kosmičkih pojava kakve nijedan naučnik nikada ne bi mogao imati, 5) odgovore na pitanja za kojima su žudeli filozofi od drevnih vremena do danas. Poznajete li ikoga ko će se usuditi da tvrdi da ima sve ovo? Verovatno samo ako je lud. Ali praktikanti Falun Dafe su veoma racionalni i prizemni. Ranije sam bio sanjar, ali više ne sanjam.
Život mi je sasvim jednostavan. Vežbam vežbe 90-120 minuta svako jutro, što mi čisti um i telo, i relaksira me više nego noćni odmor. Jer kad spavaš, moždane ćelije su i dalje aktivne, ali kad meditiraš, sve misli nestanu.
Takođe koristim nekoliko sati za učenje Dafa učenja, što mi pomaže da situacije s kojima se susrećem u dnevnom životu sagledam iz perspektive kultivacije duha. Ostatak vremena sam kao svako drugi – provodim ga na poslu ili s porodicom.
Ono što zbilja čini moj život jednostavnim jeste odsustvo potreba. Na primer, dobar deo života, kad dođe leto, ja bih imao nekontrolisanu potrebu da pobegnem iz grada, pa sam pravio svakakve putne planove za put na more ili planine – da budem slobodan. Ali većina tih planova se nije mogla ostvariti usled nedostatka vremena, novca ili nečeg drugog. Ovo mi je donosilo dodatni stres, razočaranja i frustracije.
Više mi nije potrebno bekstvo – dobro mi je gde god da sam. Šta god radio, osećam se slobodan. Istinska sloboda se ne može kupiti, niti osvojiti – ona se može samo odgajiti. Sloboda je biti slobodan od vezanosti, i to je ono čemu su služili svi istinski metodi kultivacije. Bilo da su to učenici Isusa, Bude, Konfučija, bilo da su majstori borilačkih veština na Istoku, ili alhemičari ili ratnici-sveštenici na Zapadu, svi su imali jedan cilj: osloboditi se od želja, strahova, sudova, ambicija – osloboditi se vezanosti. Može se razumeti i kao osloboditi se sebe. Naše JA je najveće breme koje nosimo.
Iskoristiti vreme
Što više vremena prolazi, više shvatam koliko je dragocen bio trenutak kad sam ugledao onog čoveka kako meditira na ulici. Više ga nikad nisam sreo, njegov identitet mi ostaje nepoznat, ali osećam kao da ga dobro poznajem – jer sada radim isto što i on kad god se prilika ukaže. Jer kad imaš nešto toliko dragoceno kao što je Put, kad je to način da se oslobodiš svog bremena– kako da ne podeliš dobru vest s drugima?
Lao Ce, veliki osnivač Taoizma, je rekao: “Kad mudar čovek čuje Tao, on će ga vredno upražnjavati. Kad ga prosečan čovek čuje, upražnjavaće ga tu i tamo. Kad ga čuje budala, glasno će mu se nasmejati. Ako se budala ne nasmeje glasno, onda to i nije Tao.”
Sada imam bolje razumevanje sebe u prošlosti i svojih ekskurzija u nauku, književnost, muziku itd. Iako nikada nisam postao naučnik, muzičar ili slavan pisac, ovo je bilo kamenje za gaziti na mom putu. Bez njih ne bih mogao stići tamo gde sam sada.
Kad bih mogao vratiti sat unazad, kad bih imao moć da promenim stvari, sve bih ostavio kako je bilo, sem jednog: tih par godina koliko je Falun Dafa flajer stajao u mojoj fioci, to bih promenio. Svestan koliki je značaj i dragocenost svakog trenutka, žalim za izgubljenim vremenom. Sa pameću koju sada imam, pridružio bih se tom čoveku na licu mesta, tamo kraj Karlovog mosta.
U svakom čoveku danas postoji istraživač. Za ovu vrstu istraživanja ne moraš napustiti svoju radnu sobu. Ali to ne znači da je avantura išta manje uzbudljiva, a s vremena na vreme je mnogo teža nego istraživanje sveta. Istovremeno, svako ko pokuša da istražuje na ovom putu mogao bi završiti sa nečim mnogo, mnogo većim od onog čemu se u startu nadao.
Voleo bih da dodam da je ovo moje sopstveno razumevanje i ono u šta sam se prosvetio na mom sadašnjem nivou u Falun Dafi, uključujući šta je rečeno o Taičiju i drugim načinima kultivacije.
(Napisano na poziv Minghui sajta povodom “Proslave Svetskog Dana Falun Dafe” 2018)
