Moja žena i ja smo počeli svoju kultivaciju u Dafi u martu 2015. Doživeli smo mnoga čuda, iako se ne kultivišemo dugo.
Oboje smo u šezdesetim godinama. Ona je godinama imala reumatozni artritis i upalu grla. Članci prstiju su joj bili jako otečeni, i nije mogla da podigne ruke jer je imala „zamrznuto rame“. Ja sam imao više ozleda nogu, kolena, članaka i ramena. Hronične glavobolje su me toliko mučile da ništa nisam mogao da čitam duže od 5 minuta.
Čuli smo od drugih praktikanata za dobrobiti koje donosi Falun Dafa, i počeli smo da vežbamo na njihovu preporuku. Od tada smo blagosloveni. Zglobovi moje žene su se vratili u normalu, a nestali su i ostali njeni problemi. Moje glavobolje su prestale i mogao sam da čitam nekoliko sati bez problema. Sada možemo da idemo na duga putovanja, pa čak i da pešačimo po planini. Naša zdravstvena poboljšanja potvrđuju isceljujuću moć Falun Dafe! Imamo čvrstu veru u Učitelja i Dafu.
28. oktobra 2016 sam imao nezaboravan san, u kom sam se ukrcao na Fa brod i otišao na nebo. Želim da podelim svoj san s kolegama praktikantima.
U mom snu, moja žena i ja kao da smo upravo bili sišli s voza, ali iznenada smo se našli na velikom brodu, sa drugim praktikantima. Brod boje bakra je imao klasičan izgled i izgledao je predivno! Pramac i krma su bili visoko uvijeni. Zastave su letele na povetarcu.
Sredina broda je imala nekoliko spratova palube, i mnogi ljudi obučeni u odeću živih boja su stajali ispred njih i na njima. Svaki osmeh je izgledao poznat, blag. Svako lice je zračilo radost i nadu. Ljudi su klicali, ali nisu vikali. Atmosfera je bila topla i mirna. Brod je trebao da zaplovi pod divnim, čistim nebom.
Moja žena i ja smo stajali na donjem kraju broda, licem prema obali, držeći se za elegantnu ogradu. Gledajući gore, prema gornjim palubama, videli smo hiljade i hiljade kolega praktikanata. Gledajući dole, videli smo talase i kamenčiće u bistroj vodi.
Nedaleko od nas, na obali, gomile ljudi su se komešale u gustom smogu. Niko od njih nije imao ni časa da nas pogleda. Bio smo iznenađeni videvši da svi ti ljudi, muškarci i žene, mladi i stari, imaju tup izraz lica i beživotne oči. Njihovi pokreti su bili kruti. Ponašali su se svaki po svom nahođenju, bez i jedne reči međusobno. Mi smo ih posmatrali s entuzijazmom, ali oni su nas potpuno ignorisali.
Iako smo svi bili tako blizu njima, to kao da su bila dva sasvim drugačija sveta. Odjednom sam postao tužan. Suze su mi bile u očima. To je bilo osećanje koje nikad neću zaboraviti, osećanje krivice.
Čovek odeven u plavu košulju i bele pantalone povikao je s gornje palube: „Oni koji su se ukrcali, molim vas da vodite računa jedni o drugima i da ne dopustite da i jedan kolega praktikant bude ostavljen. Uskoro polazimo!“ Da, svi smo jasno znali da ne možemo propustiti ovu priliku, jer smo na nju čekali hiljadama godina.
Za tren oka smo bili u božanskom svetu. Tela su nam bila lagana. Među nebeskim oblacima je stajala nebeska kapija. Svaka planina je izgledala kao Buda. Svaki Buda je bio visok kao planina. Duž puteva su bile zlatne, veličanstvene građevine, sa stubovima ukrašenim žadom. Pagode, leteći koridori i paviljoni su bili u rumenim oblacima. Povetarac je bio nežan. Stalci za mirisne štapiće, putevi, drveće, crep , zidovi – sve je sijalo zlatnom bojom. Nema ljudskih reči kojima se može opisati ta sveta lepota.
Pobožno smo hodali napred, ukazujući poštovanje svakom hramu kraj kojeg bismo prošli. Neki hramovi su imali jedinstven izgled. Jedan je imao zid spiralnog oblika oko sebe. Idući u krug oko zida, gledali smo kipove Buda uklesane u zidu, ili u niši u zidu. Svaki hram je imao sveštenike, zaštitnike Fa.
Kročio sam u hram gde je ceremonija bila u toku.
Sveta platforma viša od visine čoveka je bila postavljena na sredini. Tri kipa Bude sa lotosovim sedištima su bila na platformi. Iako nisam mogao da priđem, znao sam da je u sredini kip Učitelja! Moja želja se konačno ispunila. Stao sam s rukama u heši položaju pred Učiteljev kip, ne obraćajući pažnju na gomile ljudi oko mene.
Čuo sam glasne povike. To je bio visok, snažan muškarac, krupnog, četvrtastog lica i krupnih očiju, koji je u očima imao suze dok je obožavao kipove Buda. Odeća i kosa su mu izgledali kao kod „terakota vojnika“. Posle svakog klanjanja, on bi udario glavom o zidove sa strane. On se više puta poklonio, naricao i ustao. Mogao sam da ga razumem. On je iskazao veliku želju da oformi vezu s Budama i trpeo je ogromne teškoće život za životom, godinu za godinom, i konačno je stupio na ovu svetu zemlju, našavši večni dom.
Njegovo prodorni povici su mi uzdrmali srce i ja sam pomislio: „Zašto se ranije nisam prosvetlio u Buda Fa? Vreme je ograničeno. Požuri i oslobodi se svih vezanosti, seti se šta smo obećali, marljivo napreduj i dostigni Ispravno dostignuće!"
Umirio sam se i nastavio da se penjem uz brdo. Ugledao sam veliku ceremonijalnu platformu na najvišem mestu. Na obe strane platforme su bili visoki hramovi. Okrenuti prema platformi nalazilo se Hiljadu pećina Buda. Na vrhu ceremonijalne platforme na tri sprata su se nalazile tri zlatne Bude, Učitelj je sedeo na lotosovom sedištu u sredini, a dve Bodisatve sa strane. To je bio veličanstveni prizor pravog tela Učitelja! Magični oblaci su se mreškali oko njega. Uzdigla se muzika. Milost Bude je sve obasjala.
Nebrojeni praktikanti su sišli da iskažu poštovanje Učitelju. Moja žena je stigla pre mene. Stajala je nepomična, sklopljenih očiju, s ruka sjedinjenim ispred grudi, u heši stavu. Kleknuo sam pored nje, ispunjen zahvalnošću prema Učitelju, ali nesposoban da progovorim jednu reč. Bilo smo oduševljeni što konačno vidimo Učitelja! Bili smo s Učiteljem lično!
Začuo se alarm. Bilo je 3:50, vreme kad praktikanti Falun Dafe širom sveta šalju ispravne misli. Moja žena je već bila spremna. Na brzinu sam se podigao i popravio odeću. Um mi je i dalje bio na onom što sam video u snu, Fa brodu koji isplovljava, zlatnom putu, zlatnim crepovima… zlatnoj zemlji Buda. Nije li to zlatni raj?
Na pamet mi je pala pesma Učitelja:
“Svjetovno i sveto, jedan potok udaljeni
Naprijed ili nazad: dvije različite domene
Uđi u hram u šumi“
Jedan korak i dosegnuo si nebo.” (“Jedna misao“ iz Hong Yin III)
