Dobila sam Fa krajem 2001. godine u Nemačkoj. U početku sam uvek gledala unutar, čak i na trivijalne stvari. Radila sam to tako srećna, jer sam osećala da sam najsrećnija osoba na celom svetu. Dok god imam Dafu, ne treba mi ništa drugo.
Sećam se tokom prve nedelje od dobijanja Fa, Učitelj je objavio članak "Proročanstva o Fa-ispravljanju ljudskog sveta". U tom trenutku sam pomislila: "Oh, bože, ja sam prekasno došla na ovaj svet." Bila sam tako razočarana jer sam osetila da ne mogu postati učenik Dafe iz Perioda Fa ispravljanja. Negde u to doba, jedan drugi grad je održavao aktivnosti tri dana. Pošto tamo nije bilo praktikanata, bila je potrebna podrška. Dva praktikanta iz mog grada su odlučila da idu. Naravno, želela sam da se pridružim. Međutim, kolege praktikanti su rekli da imaju dovoljno pomoći, tako da nisam potrebna. Pomislila sam: "Pa, moram pogledati unutra. Zašto nisu hteli da ideš? Mora biti zato što nisi dostigla standard Dafa učenika. Zato te ne žele, treba dobro da se kultivišeš. " Bila sam razočarana, ali nisam se žalila praktikantima.
Međutim, sutradan, kolega praktikant mi je rekao: "Ako želiš da ideš, naravno da je u redu, ali stvarno je hladno tamo." Bila sam tako zadovoljna! Bila je zima i zaista hladno. Sneg na zemlji je bio toliko debeo. Čim smo izašli iz kola, hladan vazduh se zabio u naša lice kao nož – boleo je od hladnoće. Delili smo letke prolaznicima i posle nekog vremena više nismo osećali ruke. Moje telo se treslo. Bez prestanka sam u sebi ponavljala: "Nije hladno, nije hladno".
U početku, niko nije hteo da se zaustavi, samo su brzo prolazili pored mene. Razmišljala sam: Kako mogu biti takvi? Tako dobra Dafa je ovde, a oni ne žele ni da pogledaju, tako nepristojno! Ali onda sam pomislila: to nije bilo u redu, trebalo bi da gledam unutar, je li to zato što razmišljam samo o hladnoći, pa je njima svima hladno i nezainteresovani su? Shvatila sam da više ne treba da razmišljam o tome i situacija će se promeniti.
Dakle, počela sam da izgovaram:
"Kad je teško izdržati, ti to možeš da izdržiš. Kada je nemoguće izvesti, ti to možeš da izvedeš. "(Predavanje 9, Džuan Falun).
Bilo mi je zabavno kako su prolaznici postepeno počeli da se menjaju. Neki su prihvatili materijale, neki su stali da nas gledaju kako radimo vežbe. Bili su veoma radoznali šta radimo tamo i postavljali mi puno pitanja.
Trodnevni događaj u svetu leda i snega se dosta brzo završio. Moje iskustvo me je navelo da po prvi put shvatim da kao kultivator, sve dok se moje srce menja, obični ljudi će se menjati za mnom, ja mogu uticati na njih.
U poređenju sa radošću i marljivosti kada sam svojevremeno dobila Fa, zaista se stidim sebe danas. Kada sam u prošlosti nailazila na probleme, koristila sam ih kao priliku da se poboljšam i osećala sam se zadovoljna zbog toga. Mada i danas gledam unutar, to raspoloženje "dobro se osećam" je nestalo. Ovih dana gledam unutar prilično pasivno i uglavnom se zaustavljam na površinskom nivou. Tek kada shvatim da je situacija jako ozbiljna i da nemam gde drugde da idem, onda mi je to skoro kao "buđenje štapom" - neću proći test bez gledanja unutar, i tek onda počnem stvarno da gledam unutar bezuslovno.
Kultivacija u projektu
2004. godine sam se slučajno pridružila New Tang Dinasty Television (NTD). Pre kultivacije, bila sam vrlo introvertna. Nisam volela da budem s ljudima, niti sam volela da pričam sa drugima ili da se družim. Nisam imala prijatelje, samo sam volela da budem sama. Ubrzo nakon što sam se pridružila NTD-u, slučajno sam odabrana da budem voditelj u jednoj emisiji. Nisam bila uverena u svoj izgled, i zaista nisam želela da stojim ispred kamere. Više sam volela da radim iza scene. Biti voditelj znači da me svi vide i sude o meni, i toga se najviše plašim. Međutim, pošto je odgovorna osoba donela takvu odluku, znala sam da se moram osloboditi sebe.
Na početku nisam znala ništa, pa su mi kolege praktikanti uvek davali povratne informacije poput, to nije bilo dobro, ili ovo treba poboljšati. Pošto nisam imala iskustva, bila sam vrlo skromna i prihvatala sam njihova mišljenja. Međutim, nakon nekog vremena, postala sam prilično zbunjena. Na primer, za isti odevni predmet, jedan praktikant bi mi rekao da je lep, a drugi bi me zamolio da ga više ne nosim jer je ružan. Ili, za isti prilog koju sam montirala, neko bi rekao da je jedan specijalan efekat koji sam koristila bio vrlo dobar jer ističe poentu; međutim, drugi bi komentarisao da je taj efekat bio suviše lepršav, nedovoljno ozbiljan. U početku sam osećala da mi se nanosi nepravda i da sam oštećena, jednostavno nisam znala šta da radim. Kako je vreme prolazilo, a ovi incidenti su bili sve češći, počela sam da se žalim na to. Mislila sam, oni sami nisu profesionalci, zašto imaju toliko mišljenja? Moj muž se često šalio sa mnom da je samo profesionalcima dozvoljeno da mi daju sugestije.
Kako se sve ovo događalo stalno, osećala sam da možda to nije slučajnost. Gledajući unutar, videla sam da moje srce nije dovoljno veliko. Neko voli kiselo, dok drugi vole slatko - nema ispravnog ili pogrešnog. Zašto ne mogu prihvatiti različita mišljenja? Zašto sam srećna samo kad sve ide prema mojoj volji? Nije li to srećan/nesrećan samo jedno osećanje? Trebalo bi da proširim svoje srce, da se mirno suočim s tim.
Gledajući dalje, mogla sam reći da se nisam odrekla sebe. Kada sam bila suviše vezana za sebe, previše sam mislila i brinula, i izgleda da više nisam imala samopouzdanja. U stvari, ja sam znala šta radim i koji je standard. I trebalo je samo da se potrudim da ispratim standard. Svrha (onog što mi radimo) je da spasimo živa bića, a ne svoj ugled ili nešto sebično. Bez obzira na druge komentare, to je samo test za moj šinšing da vidim kako moje srce reaguje.
Shvativši ovo, polako, te stvari me višu nisu doticale, i to se nije dešavalo često kao i ranije. Naravno, za mene, to je bio dug proces kultivacije. Kad god sam osetila da sam se oslobodila vezanosti za sebe, nakon određenog vremena, shvatila bih da je još uvek imam. Stalno je bilo napred-nazad, ali uvek ću podsećati sebe da treba da se oslobodim vezanosti za sebe.
Ustani kad padneš
Jednom sam pročitala nečije ime pogrešno tokom snimanja i nisam shvatila to dok se nije emitovalo. Kada sam to primetila, nisam mogla da verujem da sam napravila toliku grešku. Da li će publika misliti da NTD ima nizak standard? Šta da radim? Potonula sam u to i nisam mogla prestati da krivim sebe. Posle toga sam delila iskustva sa dežurnom montažerkom. Na moje iznenađenje, ona me nije kritikovala kao što sam očekivala, već je sama pogledala unutar, iako sam ja smatrala da ova greška nema nikakve veze s njom. Bila sam zaprepašćena njenom ljubaznošću i odmah sam videla razliku između nas. Pomislila sam, kad bih ja nailazila na slične situacije, definitivno bih prvo krivila druge, a zatim gledala unutar jer mi je tako zgodno.
Razgovor sa njom pomogao mi je da shvatim veoma negativan deo unutar sebe – samooptuživanje - čega ranije nisam bila svesna. Ono što sam otkrila je da se ne radi o tome da sam previše uplašena da priznam svoju grešku ili činjenicu da nisam bila dovoljno dobra, već da ne mogu da se suočim s tim da sam pogrešila. Često sam bila jako utučena kad napravim malu grešku, kao u slučajevima kada bih koristila pogrešan titl ili neadekvatne snimke. Jednostavno nisam mogla preći preko toga. Uvek sam mislila da je to deo mog karaktera, da sam toliki perfekcionista da ne mogu ništa da prihvatim čak ni mali propust. Ali činjenica je da to nije tačno - takozvani karakter je bio nešto što mi je bilo nametnuto. Jednom kada sam to shvatila, osećala sam se malo lakše, više nije bilo osećaja da mi ponestaje dah. Uvek kad to osetim, ciljano pokušavam da se rešim toga, i to se malo po malo uklanja.
Učitelj je rekao:
"Nije strašno ako ste pogrešili u svojim postupcima. Naprosto, sledeći put postupite dobro, i pokušajte da pronađete gde leži problem. U vašoj kultivaciji, narode, postoji uočljiva pojava: kad nešto ne uradite kako treba, vi ste naprosto obuzeti kajanjem, i nećete ponovo da pokušate. Ako se previše kajete, to predstavlja još jednu vezanost. Jednom kad ste uradili nešto loše, videli gde je bilo loše, i prepoznali to, onda sledeći put postupite dobro, ponovite to. Ako se sapletete i padnete, i naprosto ostanete dole da ležite, umesto da ustanete (publika se smeje), onda to ne valja." (Fa-predavanje tokom Festivala lanterne 2003)
Otpustiti vezanost na dobitak i gubitak
Neke od kineskih vesti na kojima radim zahtevaju puno vremena i truda za montažu, jer su vrlo specifične i obično nemaju dovoljno materijala na raspolaganju. Članovi tima su iz celog sveta, i može biti velik problem komunicirati i sarađivati sa svima. Takođe, prilično je teško videti povratne informacije publike i stvarnu količinu klikova na veb stranici. Ponekad bih pomislila: da li je vredno da potrošim toliko vremena na to? Nekoliko puta, kada se emisija susrela sa velikim teškoćama, ozbiljno sam razmišljala o napuštanju ovog tima.
Bila sam ljubomorna na one koji rade na dužim emisijama, iako je potrebno puno vremena i beskompromisne pažnje, krajnji rezultat je vrlo dobar proizvod. Za razliku od tima informativnog programa, gde stalno radimo po ceo dan. Međutim, posle toliko godina učestvovanja, u stvari mi se nije odlazilo. U stvari, moja misao u to doba bila je prilično slična Pigsiju iz "Putovanja na Zapad" - kad god bi naišli na bilo kakvu opasnost, Pigsi bi želeo da se odvoji od drugih i vrati se u selo u kojem je ranije živeo. Da li želim da postanem kao Pigsi? Znala sam da moja misao nije ispravna, ali moja vezanost za gubitak i dobitak bila je veoma jaka. Iako sam shvatala, nije bilo lako osloboditi se toga. Ali kad je došlo do testa, odlučila sam da se rešim toga.
Jednom prilikom, praktikantkinja sa kojom radim bila je na odsustvu i zatražila je od mene da radim snimanje tokom njenog odsustva. Pošto smo se ovo odavno dogovorile, nisam s njom ponovo proveravala tog dana. Tek nakon što sam završila snimanje i dok sam slala fajlove, odjednom sam videla da je ona poslala poruku da je već poslala fajlove. Ovo mi se učinilo vrlo čudno, pa sam je upitala: zar nisi odsutna? Zar nisi tražila od mene da te zamenim? Odjednom se setila i izvinila se, rekavši da je zapravo bila slobodna tog dana, ali je zaboravila da me informiše o tome.
Duboko u srcu, bila sam prilično ljuta. Mislila sam: o čemu se radi? Obe smo potrošile toliko vremena da uradimo istu stvar, zar ovo nije gubljenje vremena? Moje vreme je takođe dragoceno. Montažer je bio malo zbunjen, tako da je pitao koordinatora šta da radi. Koordinator je onda pitao oboje: koji od dva snimka treba da koristimo? U času kad sam ugledala pitanje, osetila sam kao da je vreme usporeno, puno sam razmišljala. Mogla sam snažno da osetim da je ovo test, jer je svejedno koji materijal će se koristiti. Jasno sam znala da ako kažem da se koristi njen snimak, koristiće ga bez daljeg oklevanja, što znači da sam potrošila nekoliko sati svog vremena. Ali zar nije ovo vezanost za gubitak i dobitak? Zar nisam rekla da se toga želim osloboditi? I tako sam odgovorila: samo koristite njen snimak. Ovo sam mislila iz dubine srca, nije to bila samo učtivost. Znala sam da je uklonjena vezanost, ali proces je bio vrlo neugodan.
Održati ispravne misli, eliminisati smetnje
Zapravo, pre nego što se nešto zaista desi, često dobijemo nagoveštaj o tome, ali takav nagoveštaj bi mogao biti samo mali bljesak misli u umu. Na početku sam mislila da je to samo slučajnost, ali ništa nije slučajnost. Kada se takva misao javi, moram to iskoristiti i poslati ispravne misli kako bi se uklonile smetnje, a onda vrlo pažljivo proveriti šta ja to radim.
Na primer, odjednom bi mi palo napet da ponovo proverim neki deo vesti. Ako to zaista i uradim, sigurno ću pronaći neki problem. Isto važi ako mi bljesne misao da će oprema možda imati probleme danas bi mogla da prođe kroz moj um, i ako bih mogla da pošaljem ispravne misli da otklonim smetnje, bilo bi u redu. Ali ako bih pustila da se provuče i ne bih iskoristila priliku, imala bih probleme. Takođe, kada se problem desi, slanje ispravnih misli stvarno pomaže. Desilo se toliko puta da program treba da se emituje, a ja imam problem sa internetom, ništa ne mogu da uradim, osim da se nerviram zbog toga. Kad bih ojačala svoje ispravne misli i imala želju da se ispoštuje rok za emitovanje i poricala sve smetnje, to bi se vrlo brzo rešilo slanjem ispravnih misli.
Informativni tim je uvek u žurbi, posebno tih nekoliko sati pre emitovanja, vreme se meri minutima i sekundima. Pošto sama upravljam kompletnom opremom, osim rasvete, tokom snimanja često ne mogu da vidim nikakav problem. Ako nakon završetka snimanja saznam da je nešto bilo loše sa opremom, to će biti prilično kasno i može direktno uticati na emitovanje programa. Stoga, moje srce je uvek visilo i stalno sam bila zabrinuta. Bila sam tako umorna. Posle nekog vremena, osećala sam da moje stanje nije dobro. Jednom kada sam pričala sa drugom praktikantkinjom, rekla sam slučajno da je svako snimanje kao bitka za mene, da se toliko plašim problema. Mogu se opustiti samo kada je sve završeno i kad pomislim: "Srećom, danas je prošlo dobro!“ Ona me je pitala: "Da li se plašiš da će postojati greška u emisiji, ili u tebi?" Njeno neočekivano pitanje me je zapanjilo.
Naravno, brinula sam se o tome da emisija nema greške, to je bila osnovna odgovornost koju smo trebali imati u vezi sa projektom. Ali, pored toga, činilo se da se više plašim greške u sebi. U prošlosti nikada nisam razmišljala o razlici između ova dva. Ali, zapravo, oni su različiti, zaista različiti. Što se tiče istih vrsti grešaka, ako ih nisam ja učinila, činilo mi se da nisu mnogo važne, samo treba biti pažljiviji u budućnosti. Međutim, ako je to bila moja sopstvena greška, onda jeste velika stvar. Zašto sam razmišljala drugačije? Kad sam razmišljala o tome, plašile su me moje sopstvene misli, nisam shvatila da se iza misli o odgovornosti krije tako duboka vezanost. Dakle, šta je to tačno bilo?
Pogledala sam unutar i osetila da postoje dve mene: jedna sam prava ja, koja nema mnogo predstava i posmatra drugu mene u ovom ljudskom svetu. Mogla sam da sagledam misaone aktivnosti te "ljudske mene", čim je misao razvijena, mogla sam je uhvatiti.
"Ljudsko ja" uvek ima izgovore: oprema ili softver nisu funkcionisali, internet je bio pao, bilo je smetnji, to nije bila moja greška. Na površini je bilo tačno da to nema nikakve veze sa mnom. Ali kako me je to omelo? Zar nije zato što sam imala nedostatke? U velikoj meri sam se oslanjala na tehnike, jer su to opipljive stvari koje se mogu kontrolisati. Nisam verovala u nešto što ne mogu da vidim. Da li sam zaista tretirala sebe kao kultivatora?
Takođe, kada vidim greške i nedostatke drugih, iako pokušavam da se uskladim, to je samo zato što znam da to moram učiniti kao učenik Dafe. Još uvek imam primedbe na to i razmišljam zašto je ona takva i zašto ne može biti ovakva. Kroz učenje Fa, prosvetila sam se da su tuđi nedostaci moji nedostaci, inače mi se ne bi pokazali. Pravo saosećanje i milostivost su bezuslovni, to je prirodno stanje i jasno je da ja još nisam na tom standardu.
Rad u medijima znači da sam zauzeta svakodnevno, a ono što moram da gledam i o čemu vodim računa su sve same stvari običnih ljudi. Ako zaboravim zašto to radim, moglo bi se lako desiti da me to uvuče u sebe i da postanem obična osoba koja radi obične stvari. Kada sam pisala ovo iskustvo, mogla sam da vidim toliko vezanosti koje su razvijene, jer još uvek se nisam odrekla sebe. Stidim se.
Već 13 godina, duboko osećam da je Učitelj priredio da vidim svoje vezanosti i kultivišem se radeći u projektima. Hvala Učitelju!
Hvala, Učitelju!
(Prezentovano na Evropskoj Fa konferenciji 2017)