Tokom letnjih meseci, ponekad spavam u velikoj spavaćoj sobi koja ima velik prozor okrenut prema pošumljenom području. Često me probudi zvuk ptice, crvenog kardinala, kako udara u prozor rano ujutro, dok se sunce rađa. Ptica se namerno zaleće u prozor, zbilja jako udarajući glavom. Ptica zatim posedi na ogradi blizu prozora, očigledno dok joj se ne razbistri u glavi, a onda ponovo napada prozor. Ovo radi nekoliko puta na dan. S moje tačke posmatranja s druge strane prozora, ovakvo ponašanje sam tokom godina zapazio kod nekoliko generacija ptica. Zaista, pre oko 15 godina, prethodnik iste nesretne ptice (mužjaka crvenog kardinala) toliko je snažno udario u prozor da je ostao u nesvesti dovoljno dugo da mi da vremena da uzmem foto-aparat i uslikam ga dok leži na dlanu mog malog sina. Kad sam prvi put bio svedok ovog čudnovatog fenomena, zaključio da je ptica poludela. Međutim, moj prijatelj, strastveni posmatrač ptica, mi je objasnio da ptica vidi sopstveni odraz u staklu i, verujući da “njegovu” teritoriju ugrožava rival, drugi mužjak crvenog kardinala, on napada sopstveni odraz s namerom da preplaši i otera “drugu” pticu.
Ova pojava me je naterala da pogledam unutar i naučila me nešto o mojoj sopstvenoj situaciji. U poređenju s pticom, ja, tihi, nevidljivi posmatrač iza prozorskog okna, predstavljam biće visokog nivoa prosvetljenja. Jasno mogu da vidim i protumačim budalaste pokušaje ptice da odbrani zamišljenu teritoriju, od zamišljenog neprijatelja (što je zapravo ona sama). Zaslepljena odrazom drveća u staklu, ptica ne može da vidi iza prozorskog stakla, moj svet – za nju, svet prosvetljenih bića. Ja znam, samo kad bi ptica imala bolji nivo razumevanja i prestala da misli i kad bi pogledala unutar, brzo bi u tom odrazu prepoznala sebe. Kad bi nastavila da gleda unutar, takođe bi shvatila da njena teritorija zapravo ne postoji, već da je to samo zamišljena granica koja ograničava njeno sopstveno postojanje, koju je stvorilo ništa drugo do njen sopstveni um. Vidim da je ptica rob svojim instinktima. Zapravo, osećam neki nivo milosti prema ptici. Žao mi je što se povređuje i iscrpljuje u svojoj svakodnevnoj borbi protiv sebe same. Ali uprkos mojoj milosti, meni ne pada na pamet da intervenišem. U poređenju s pticom, ja sam više biće, i bez ikakve sumnje, ja znam da ne mogu, i da ne treba da pomognem ptici. Ne mogu da joj objasnim, ona to ne bi shvatila. Mi smo toliko udaljeni, ona ne može da razume moj jezik; zapravo ona čak ne zna šta je “jezik”. Sve što mogu je da je posmatram i pustim je da vodi svoju bitku. Na njoj samoj je da pronađe istinu o sopstvenoj egzistenciji, mada nemam puno nade da će se to ikad zaista i desiti.
Gledano sa stanovišta prosvetljenih bića, ja sam takođe budalasta ptica, uhvaćena u opseni. Sreća je da smo sada stigli u posebno vreme u istoriji, u kom je neizmerno visoko biće smislilo način kako da dopre do nas. Ono je izumelo oblik “jezika” da nam se obrati, i to naziva Fa. Izgleda da imamo puno problema da shvatimo poruku, ali se trudimo. Hoćemo li pronaći put izvan opsene, ili ćemo nastaviti da udaramo glavom o prozor?
