Krajem 2000. godine, jedna praktikantkinja je bila progonjena zbog distribucije materijala za objašnjavanje istine. Nakon što me je odala, mene su uhapsili i odveli u policijsku stanicu. Da bih se oduprla progonu, odbila sam da sarađujem i da dam bilo kakve izjave, te sam započela štrajk glađu u znak protesta.
Prošla su dva dana, i postala sam zabrinuta, pitajući se: „Šta se desilo mojim praktikantima i mestu za izradu materijala? Ne mogu ostati ovde.“ Tiho sam zamolila: „Učitelju, želim da izađem. Ne smem biti ovde zaključana.“
Kako je pala noć, policajci su postepeno završavali smenu, ostavljajući samo dva pomoćna policajca da me čuvaju. Shvatila sam da je vreme da odem. Snažno sam zamahnula lisicama, i one su se otvorile. Bacivši ih u stranu, požurila sam ka kapiji. Kada sam povukla veliku gvozdenu kapiju, ona se otvorila bez napora i ja sam izašla.
Kada sam stigla do glavne kapije, dva pomoćna policajca su me videla kako odlazim i nisu pokušali da me zaustave. Umesto toga, pratili su me, moleći: „Ako odeš, biću otpušten. Moje dete je u srednjoj školi, a i moja žena je otpuštena. Ako odeš, obojica ćemo ostati bez posla.“
U to vreme, Komunistička partija Kine je širila zlonamerne glasine i klevetala Falun Dafu, trujući umove ljudi svuda. Nisam želela da drugi razviju negativne misli o praksi i da rizikuju da ostanu bez posla zbog mene. Nakon trenutka oklevanja, sama sam se vratila u sobu za ispitivanje, zatvorila gvozdena vrata, podigla lisice sa poda i ponovo se vezala.
Da ne bih uticala na policajce, pretvarala sam se da se ništa od ovoga nije dogodilo. U srcu sam rekla Učitelju: „Učitelju, tako je teško izabrati!“ U tom trenutku, zaista sam osetila Njegov pogled pun ljubavi uprt u mene dok se smešio—samo na kratak trenutak.
Stajali su ispred vrata i čuvali me dok sam celu noć sa njima delila lepotu i čuda Falun Dafe, prepričavajući im svoja lična iskustva i duboke koristi koje sam stekla kroz kultivaciju.
Nakon što su ovo čuli, požurili su do supermarketa, kupili piće i tortu i ponudili mi, nagovarajući me: „Mlada damo, jedi nešto. Inače, kako ćeš imati snage da se boriš sa policijom?“ Čuvši ovo, nasmejala sam se i rekla: „Hvala vam na dobroti. Štrajkujem glađu u znak protesta protiv njihovog nerazumnog progona. Nikada nisam razmišljala o borbi sa policijom.“
Trećeg jutra, policija me je ispratila do poslovne zgrade unutar Opštinskog biroa javne bezbednosti. Svaki sprat je bio obezbeđen zaključanim metalnim vratima na ulazu u stepenište. Na trećem spratu smo ušli u kancelariju nameštenu sa tri kreveta—jedan za mene, i dva za policajce zadužene da me nadgledaju. Policija je održavala stalan nadzor, smenjujući se kako bi se osiguralo da nikada nisam sama.
Sa njima sam podelila svoje lično kultivaciono putovanje. Dva policajca su ćutke slušala—jedan je sedeo kamenog lica, dok su drugom oči zaiskrile kao da će zaplakati. Na pola puta, policajac bezizražajnog lica je izašao da jede. Iskoristivši taj trenutak, rekla sam policajki koja je ostala: „Ne budi tužna. Cenim tvoju dobrotu. Biću dobro.“
Ona je pogledala prema vratima i, nagnuvši se bliže, šapnula: „Ja sam praktikantkinja.“ Čuti ovo bilo je neočekivano oduševljenje—pet dana napetosti istog trenutka se istopilo. Poverila sam joj: „Moram da napustim ovo mesto.“ Pitala je: „Kako planiraš da izađeš?“
Okružena metalnim kapijama i šestoricom muških policajaca, bekstvo je izgledalo nemoguće. Na ovom spratu, jedini otključan prozor bio je u kupatilu, ali njegove rešetke su bile čvrsto zavarene. Praktikantkinja je proverila i potvrdila da se rešetke ne mogu razdvojiti bez alata.
U srcu sam zamolila: „Učitelju, molim te, daj mi master ključ.“ Onog trenutka kada sam pomislila to, mali predmet je iznenada pao sa plafona. Brzo sam ga podigla i pregledala—ali to nije bio ključ. Moja praktikantkinja je bila zadivljena. Kako je nešto moglo pasti sa plafona? Sigurno je od Učitelja!
Ona je predložila: „Zašto ja ne bih pokušala da razdvojim rešetke?“ U vreme obroka, ona je izmakla napolje i ubrzo se vratila. Po njenom izrazu lica, znala sam da je uspela! Učitelj je sve orkestrirao korak po korak, čekajući samo na mene. Srce mi se preplavilo radošću. Hvala Učitelju!
U početku sam osetila žaljenje. Praktikantkinja je bacila master ključ koji sam dobila od Učitelja, a koji sam nameravala da zadržim kao suvenir. Gledajući unazad, razumem da je odluka praktikantkinje bila mudra. Čuvanje bi mi definitivno pojačalo vezanosti.
Tog popodneva, druga policajka je imala porodične obaveze i nije mogla da radi noćnu smenu, pa je otišla ranije u 18 časova, ostavljajući samo praktikantkinju i mene. Osetila sam da je ovo Učiteljev mukotrpni aranžman! Dok sam razmišljala o svojoj skoroj slobodi, osetila sam mešavinu uzbuđenja i brige za situaciju moje praktikantkinje, zbog čega sam oklevala.
Praktikantkinja je zabrinuto rekla: „Ne brini za mene. Tvoja bezbednost nam je glavni prioritet. Čak i bez posla, ja i dalje mogu da se izdržavam. Ako bude potrebno, postaviću tezgu i pržiti krofne—snaći ću se.“
Ispunjena sam pomešanim emocijama. U današnjem materijalističkom svetu, previše je uobičajeno da se ljudi bore oko sitne dobiti, pa se čak i mnogi rođaci okreću jedni protiv drugih zbog profita. Ipak, moja praktikantkinja—strankinja koju sam slučajno srela—nesebično je ostavila po strani svoju budućnost, karijeru i interese, isključivo radi moje bezbednosti, čineći moj beg mogućim.
Učitelj je rekao:
,,Od sada, da biste stekli ispravno Prosvetljenje nesebičnosti i altruizma, šta god radili, najpre morate misliti na druge.” (Bitno za dalje napredovanje)
Kasno uveče, kada je soba bila tiha i pretvarale smo se da spavamo, dva dežurna policajca su otvorila vrata, pogledala unutra, zatim ih tiho zatvorila za sobom i otišla da spavaju. Proverila sam vreme; bilo je malo posle jedan ujutru, pa je bilo vreme za polazak. Zagrlile smo se i rekle: „Zbogom, čuvaj se!“
Stajala sam kod prozora, zureći u mrklu noć; nije bilo ni jednog svetla na vidiku. Pošto sam bila na trećem spratu, nisam imala pojma šta se nalazi ispod. U srcu sam povikala: „Učitelju, sada ću skočiti. Molim te, uhvati me!“ Skupivši hrabrost, popela sam se na prozorsku dasku i skočila. Onog trenutka kada sam se spustila uz glasan „bum“, upalila su se sva okolna senzorska svetla.
Pre nego što sam uspela i da ustanem, starac se pojavio niotkuda, zaustavivši se tik ispred mene na svom električnom triciklu i povikavši: „Mlada damo, uskači!“ Njegov jasan, odlučan glas nije mi ostavio vremena za razmišljanje. Brzo sam skočila i rekla mu kuda treba da idem. Bez ijedne reči više, odjurio je, ostavljajući haotičnu scenu za sobom.
Kako je ovaj starac mogao da se pojavi na parkingu Biroa javne bezbednosti usred noći usred zime? Bilo je neverovatno. Brzo smo stigli do našeg odredišta—tako brzo da nisam imala vremena ni da mu se zahvalim, niti sam mu jasno videla lice, a kamoli da ga pitam zašto je tamo. Starac je nestao baš onako misteriozno kako je i došao, ne ostavivši nikakav trag za sobom.
Stajala sam ispod stambene zgrade, nesigurna koji sprat ili vrata pripadaju petorici raseljenih praktikanata koji su privremeno tamo boravili. Dok sam gledala gore, svetlo je zatreperilo na prozoru četvrtog sprata. Pojavila su se dva poznata lica, gledajući me odozgo i nagovarajući me da brzo krenem uz stepenice. Čak i nakon mog sedmodnevnog štrajka glađu, osećala sam se energično i nisam imala nikakvih tegoba.
Videvši me, sva lica su se ozarila radošću. Iznenađeno sam pitala: „Kako ste znali da dolazim?“ Odgovorili su: „Upravo sada, mali budilnik je pao na pod i probudio nas je. Upalili smo svetlo, ali nismo našli ništa neobično. Iz nekog razloga, osetili smo potrebu da otvorimo prozor i pogledamo napolje—a ti si stajala dole, zureći u nas.“ Samilosni i veličanstveni Učitelj je pažljivo uredio svaki korak za svog učenika.
Podelila sam sa praktikantima svaki detalj svog sedmodnevnog iskušenja, opisujući Učiteljeve genijalne aranžmane, čudo Dafe i njene čudesne manifestacije. Svi su slušali sa velikom pažnjom. Videvši moju izgladnelu figuru, praktikanti su brisali suze bola. Celokupno iskustvo odvijalo se poput predstave, svaki trenutak se nadovezivao na sledeći—istovremeno uzbudljivo i intenzivno.
Kakve dragocene uspomene i nezaboravne godine! Još uvek se sećam praktikanata sa kojima smo nekada delili dane zajedno—svako od nas isteran iz svog rodnog grada i nezakonito zatvoren zbog progona. Dafa je ujedinila naša srca, kujući trajnu vezu koja nas uvek spaja.
Duboko se klanjam svom velikom i dobroćudnom Učitelju, koji mi je milostivo dopustio—biću opterećenom karmom i običnom poput prašine—da postanem čestica Dafe i da se okupam u bezgraničnoj milosti Bude.
Izražavam svoju najdublju zahvalnost mojim praktikantima. Srećna sam što sam podelila ovo veličanstveno poglavlje sa vama u ovom veličanstvenom periodu Fa-ispravljanja ljudskog sveta.
